Ne plači za njim, Argentino

Igrao je kao da je od nekog večno bežao. Od samoga sebe i favele u kojoj je odrastao, u ubogom predgrađu Buenos Ajresa, koji vri od besa, beznađa, strasti i nade, ali ispred njega je uvek išla lopta, ne želeći nikada da ga napusti. Igrao je kao da pleše tango sam, bez partnerke. Kako je vreme proticalo, svi muškarci koji su ga voleli do neba, od onih uštogljenih, iz najviših staleža, do onih ubogih, iz poslednjih zabačenih prćija, rado bi pristali da ih stisne i odvede u magične svetove gde se mešaju pobeda i bol, Svetski kup i pad u ponor, slava i beznađe, revolucija i kokain, ne plašeći se pritom da će iko zbog plesa s njim posumnjati u svoju muškost.

Zato je poslednji oproštaj od njega bio festival žalosti, suza, tuče, pucnjave i masovnih nemira. Kako bi moglo biti drugačije, kad je Bog umro, kakav je naslov, preko cele strane, dao francuski „Lekip”.

Muškarci širom sveta cmizdre i ponašaju se neuračunljivo. Kao bezbroj žena koje je imao, varao i ostavljao, iako visok svega 1,65, zdepaste građe i ne naročito lep.

Hoćeš li konačno otići, prokleta 2020. godino? I otišla je, 25. novembra, kada je svet saznao da je preminuo Dijego Armando Maradona. Tako će ostati zapisano oduvek i zauvek, ma šta nam pokazivao kalendar i ma kako lagali hroničari. U apokaliptičkom dobu virusa, božanstvu je prepuklo srce!

Pretvarajući fudbal u umetnost van svih žanrovskih matrica, od „guardija vieje”, uličnih tango svirki kompozitora stare garde s početka dvadesetog veka, poezije Šarla Bodlera, baroknog slikarstva, rokenrola Džima Morisona, do filmskih freski Emira Kusturice, El Pibe (Dečak) je fudbalski teren, omeđen aut linijama, proširio van svih granica, pretvarajući ga, zajedno sa svojim životom, „u trčeću planetarnu pop operu”, kako je sjajno uočio kolumnista Pepe Eskobar.

Bio je i više od toga, druže Pepe. Tog 22. juna 1986. godine, na meksičkom stadionu „Asteka” pred 114.580 gledalaca, svi su gledali u neboplavi dres Argentine i crnu desetku na leđima. U 51. minutu, kada je engleski half Stiv Hodž, u nameri da izbaci loptu što dalje od gola, poslao u srce svog kaznenog prostora, ka njoj su krenula dva čoveka: legendarni golman Piter Šilton i Dijego Armando. Lopta je u visokom luku letela toliko dugo, da se činilo da će je 20 centimetara viši Šilton lagano uhvatiti. Maradona je, međutim skočio i levom pesnicom ubacio u gol.

Utakmica se igrala četiri godine posle Folklandskog rata i kao da se Dijego pretvorio u duha jednog od bezimenih argentinskih vojnika sa palube lake krstarice „General Belgrano”, potopljene torpedom sa britanske nuklearne podmornice „HMC Konkveror”, 22. maja 1982. godine. U moru su tada nestala tela 321 argentinskog mornara, a gotovo na polovini nadgrobnih ploča poginulih vojnika u ratu, i dalje stoji natpis „Poznati samo Bogu”. Do sada nisu identifikovani njihovi posmrtni ostaci.

Lopta je, dakle, putovala toliko dugo, Maradoni se učinilo četiri godine, koliko je čekao na veliku osvetu. Teren je za njega postao paluba ukletog broda, a njegova ruka božji znak da njom loptu sprovede u mrežu. Ko ništa ne zna o ratu i fudbalu, taj ne zna ništa ni o ostalom. U 51. minutu, 22. juna 1986. godine, najbolji igrač sveta postao je vojnik, pretvarajući taj trenutak u najkontroverzniji sportski događaj 20. veka. Svi na stadionu znali su da je gol prevara.

Znali su to i igrači Argentine i Engleske, znao je to i tuniški sudija Ali Bin Naser, znali su i 114.580 gledalaca na tribinama. Sudija je priznao gol, a „božja ruka” postao je metafora borbe protiv kolonijalizma, globalizma i multinacionalnih korporacija koje su opustošile čitavu Latinsku Ameriku, pretvarajući je u favelu poput Vile Fiorito, gde je 30. oktobra 1960. godine, rođen El Pibe.

Kada je ostvario svoju misiju, nekoliko minuta kasnije, uzeo je loptu negde ispred svog šesnaesterca, a zatim se za deset sekundi, udarajući loptu samo levom nogom, stuštio ka golu Engleske, driblajući gotovo čitav tim Gordog Albiona. Varalica i osvetnik, preobratio se u genija, postigavši najlepši gol na svetskim prvenstvima ikada.

Često sam se pitao zašto Mesi nikada nije postao Maradona i kada god zatražim odgovor, vratim se na ovu utakmicu. Jednako talentovan, Mesi je sa svega devet godina odveden u Barselonu i verujem da, kad god obuče neboplavi dres Argentine, oseća da je izdan i prodat kao belo roblje, ne iskusivši nikada uboge favele i navijačku histeriju na granici ludila na tribinama Boke Juniorsa i River Plate, strahovladu vojne hunte i san dečaka da pobegne odatle, ali da nikada ne zaboravi da će ga, ma u kojoj vili odsedao, zauvek opsedati duhovi nestalih vojnika koje poznaje samo Bog i poziv geriljerosa da se odazove na mobilizaciju.

Pobogu, pa kada je prešao u južnjački i siromašni Napoli, Maradona je ponovo postao vođa pokreta otpora, igrajući magični fudbal i ratujući protiv bogatog severa, oličenog u Juventusu, Milanu i Interu. Osvojivši skudeto, Maradona je postao Bog siromašnog italijanskog juga, a legenda kaže da su mu donovi napuljske mafije, ljubeći mu ruku, prinosili kokain na zlatnim poslužavnicima. Poročan i hirovit, u vrtlogu demona koji su ga progonili, nikada nije krio svoja politička uverenja i veze sa Fidelom Kastrom, antiglobalističkim levičarskim pokretima. I ženama, ne zna im se broj. Nije skrivao ni svoje slabosti, „jer kada se Isus sapleo, mogu i ja”, pevao je. Tražio je svoju zvezdu i našao je.

Kada je veliki Pele, govoreći o sebi, rekao da ga je Bog poslao na zemlju, Maradona mu je poručio: Ne sećam se da sam ikoga poslao.

Da li si našao mir, čoveče koga smatraju Svevišnjim? Svako od nas, u tebi je pronašao ponešto od sebe i svojih maštarija: osvajač Svetskog kupa ili revolucionar, dečak iz predgrađa ili bogataš, ratnik ili slabić, pobednik ili gubitnik. A bio je samo najveći igrač koji je pokazao svetu da je Bog upravo takav!