Za „dobrog duha Beograda” mesto u Aleji zaslužnih građana

Još jednom je zaspao sam „umorni ratnik, ljubavi žedan”. Ovoga puta zauvek. Pevač Džej Ramadanovski preminuo je baš u nedelju, simbolično, na dan koji je opevao u svom najvećem hitu. Nekadašnji šibicar sa Dorćola koga je Beograd obožavao, a koji je sugrađanima poklonio jednu od njihovih najdražih pesama „Slavija”, na predlog romskih udruženja, biće sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

– Ova čast zaslužuje se uspešnom profesionalnom karijerom, naučnim radom, ali i umetničkim delom. Džej je za života postao neko čije su pesme slušali i oni koji nisu voleli muziku koju je on pevao. Bio je dobri duh Beograda, nije bio savršen, kao što nije niko od nas, ali je bio šmeker. Jednostavno, Džej. Koliko je bio veliki, najbolje pokazuje osećaj koji smo svi imali kada smo saznali da je umro. I mi koji smo ga lično poznavali, i oni koji su ga znali samo kroz pesme. Osetili smo kao da smo izgubili člana porodice – rekao je zamenik gradonačelnika Goran Vesić gostujući u jutarnjem programu TV Hepi i dodao da će predložiti da Džej dobije obeležje u Pančićevom parku na Dorćolu, pored Skenderbegove ulice gde je odrastao. Da bi se to desilo, obožavaoci ovog pevača moraće po propisima da sačekaju tri godine od njegove smrti.

Možda je, međutim, najveći Džejov spomenik žal Beograda za njim. Jer u trenutku kada je njegovo srce prestalo da kuca društvene mreže preplavile su objave njegovih pesama, a ljubitelji njegovih balada, kao i kolege, gotovo da su se utrkivali da pronađu lepšu, emotivniju i prigodniju pesmu kojom bi se oprostili od njega. Ali, jedna od numera posebno se izdvojila.

„Nedelja, i svi ste tu, a mene s vama nema, daleko negde sad, na put bez povratka, vaš sin se sada sprema”, zaječao je još jednom Džejov glas sa zvučnika Dorćolaca, dok su ljubitelji njegovih balada palili sveće ispred zgrade u kojoj je živeo.

Sto za kojim je Džej sedeo u picerijikao u svojoj drugoj kući u Dušanovoj

Naravno, ima i onih, samozvanih protivnika „mejnstrimu” koji se zgražavaju ovakvim reakcijama Beograđana i nazivaju ih „seljanom” koja sa takvim muzičkim ukusom, „teško da će ikad odmaći od gibanice”. Iščuđavali su se neki i odluci da jedan Džej bude sahranjen na istom mestu na kom počiva i nobelovac Ivo Andrić.

Ali, broj onih koji iskreno žale sa Džejom mnogo je veći.

– Spojio je srž grada i periferiju, rakiju i šampanjac, malo i veliko, smešno i tužno, imati i nemati, i bio rodonačelnik nove osećajnosti. Da nije bilo njega, nijednom od ovih namunjenih  frajera nikada ne bi palo na pamet da je u redu, makar samo u kafani – voleti i patiti i pitati „Gde ću sad, moja ružo”. I onda, učinio je nas devojke nekako posebnim – napisala je Mirjana Bobić Mojsilović.

Prisetila ga se i voditeljka Olja Bećković, koja je, pred svoju emisiju, ispričala i jednu anegdotu – kada je Džej, vozeći se prema Sabornoj crkvi, iz taksija ugledao patrijarha Pavla, zaustavio je vozilo, izleteo je, pritrčao patrijarhu i u želji da mu ukaže poštovanje rekao: „Ćale,  je l’ mogu da vam poljubim ruku.”

Veseljak visok svega 165 centimetara baš zahvaljujući takvoj neposrednosti ušao je u srca svojih obožavalaca. Čak i u ratnim godinama, kada smo se i po muzici delili, bio je jedan od retkih koji je bio dobrodošao u svakoj jugoslovenskoj republici. Znao je ponekad da dođe pijan u emisiju, čak i da padne sa stolice, ali da na kraju ipak ispadne šmeker. Proslave na kojima je nastupao se pamte, a kako se našalio jedan korisnik Tvitera, kada mu je Džej pevao za rođenje deteta, umalo da da sinu ime po njemu.

Družio se i sa najžešćim momcima beogradskog asfalta, ali je u njegovom srcu bilo mesta i za sirotinju, tako da je često znao da pokupuje sav hleb i peciva iz jedne pekare u komšiluku i podeli onima koji nisu imali za obrok. Ostaće upamćena i scena kada se, kako je njegov kum otkrio za jedan tabloid, Džej zakačio za kamion sa komunalcima i tako putovao po kraju, sa sve prslukom i metlom u rukama. U piceriji na uglu Dušanove i Jevrejske ulice koja mu je, kako kažu stanari Dorćola, bila drugi dom, juče se slušala samo njegova muzika, a posetioci su mogli da vide čak i karte za remi, kao i naočare koje je Džej u ovom objektu zaboravio pre nekog vremena. I zaposleni, ali i gosti, rado su se prisećali čuvenog pevača.

Poznati Dorćolac nikad nije skrivao svoje romsko poreklo. Rođen je kao jedini dečak u višečlanoj porodici obućara Mazlama i radnice „Beogradskog zelenila” Barije Ramadanovski. Detinjstvo je proveo u Skenderbegovoj ulici, u kojoj je nakon razvoda roditelja stanovao sa bakom po majci. Kada je naš reporter radio priču o OŠ „Braća Baruh”, sa ponosom su baš Džeja pomenuli kao svog bivšeg đaka.
Ali, šibicarenje i džeparenje postali su mu način zarade pa je zbog maloletničke delinkvencije ubrzo smešten u dom za vaspitanje dece i omladine gde je i sačekao punoletstvo. Pio je i pušio, ali je tvrdio da narkoman nikad nije bio.

„Svaki moj porok je najveći. Radio sam sve što ne valja”, rekao je Džej pre desetak godina za jedan beogradski tabloid. Iz anonimnosti ga je izvukao susret sa tekstopiscem Marinom Tucaković koja je za njega stvorila pesmu „Zar ja da ti brišem suze” kojom je 1987. godine na festivalu „Mesam” osvojio drugo mesto. Karijera je zatim krenula uzlaznom putanjom, a osim balada po kojima će ga najviše pamtiti, rado je pevao i brze i obešenjačke pesme kao što su „Seksi ritam”, „Lubenica”, „Ova mačka do mene”...

– Da se veseli, čovek može i kad lupa kamen o kamen, ali da plačeš, brate, onako kvalitetno i iz peta, za to treba umetnost. I zato Džej – napisala je na Tviteru korisnica potpisana kao Tarara.
Za Džejom koji je svoju karijeru započeo krajem osamdesetih, zanimljivo je, žale kako starije generacije, tako i publika koja tad nije ni bila rođena. Sve njih je nekako ovaj pevač uspeo da spoji svojim baladama.

„Čovek koji je od svake pesme pravio najskuplju, od svakog stiha najsuroviju emociju, a od svake kutije onu ispod koje nije kliker. Počivaj u miru, gospodine Ramadanovski”, oprostila se od Džeja humoristična stranica „Neguj mo srbski jezik” (naziv je namerno pogrešno napisan) koju na Instagramu prati 516.000 uglavnom mladih ljudi.

„Kad god budete pravili listu najlepših pesama, preskočite prvo mesto, jer tu vazda mora biti ’Od ljubavi do mržnje’”, dodali su oni, dok je takođe humoristična fejsbuk stranica „Dnevna doza prosečnog Ivanjičanina” zaključila da je „Anđeoski hor pojačan za prvi glas”.
I dok će uvek biti onih koji čuvenom Dorćolcu nikad neće oprostiti prošlost, prijatelje iz kriminalnog miljea i poroke, većina će se, bar se čini, uvek sećati njegovih pesama. A Džej bi verovatno, da je mogao da se oprosti sa svojim obožavaocima, opet i taj rastanak opevao. Možda bi i poslednji put fajront najavio numerom „Zapalite za mnom sveće” ili stihovima „Ne traži me u novinama, vestima, tu imena moga nema, nestao sam kao zadnji list, kad se zima sprema”.