Najveći pedagog je život

Uzbudljivo iskustvo slušanja stvara pijanistkinja Tamara Stefanović na svojim koncertima. U svetu je istinska zvezda. Kod nas nije poznata široj publici. Umetnica koja za sebe kaže da je „Beograđanka zauvek” posle duže pauze stiže iz Berlina, gde trenutno živi, na festival „BUNT 8.0” (Beogradska umetnička nova teritorija) u okviru kog će gostovati na zatvaranju sutra  u 15 časova u Kolarčevoj zadužbini. Ovom prilikom nastupiće i Gordan Nikolić, violinista, Selin Flamen, čelistkinja, Katarina Jovanović, sopran, i Ljubiša Jovanović, flautista. 

Tamara Stefanović je sa samo 13 godina upisala Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu, gde joj je mentor bila Lili Petrović. Početkom devedesetih je otišla u svet, usavršavala se na Muzičkom institutu Kertis u Filadelfiji u klasi Kloda Franka, zatim i na Muzičkoj akademiji u Kelnu, u klasi Pjer-Lorena Ajmara. Nastupa u najpoznatijim svetskim dvoranama, kao što su njujorški Karnegi hol, Berlinska filharmonija, Santori hol u Tokiju i londonske dvorane Rojal Albert hol i Vigmor hol. 

Njena nagrađivana diskografija uključuje snimak dela Đerđa Kurtaga „Quasi Una Fantasia”. Njeno izvođenje Bartokovog koncerta za dva klavira, udaraljke i orkestar sa Pjer-Lorenom Ajmarom, Pjerom Bulezom i Londonskim simfonijskim orkestrom, koji je izdala „Deutsche Grammophon”, nominovano je za nagradu „Gremi”. Sjajne kritike je dobila za američku turneju posvećenu 90. rođendanu Pjera Buleza, a novi disk „Influences” objavljen prošle godine dobio je odlične ocene. Redovno vodi edukativne projekte u londonskom Barbikan centru, u Kelnskoj filharmoniji i na Rurskom festivalu pijanista. Svira sa najvećim orkestrima današnjice.

Kako je moguće da ste u inostranstvu poznatiji i angažovaniji nego kod nas? 

Dužnost umetnika je da produbljuje svoj unutrašnji svet. Samim tim taj proces bih poredila sa činjenicom da dubina korena drveta omogućuje razgranatost njegove krošnje. Oduvek sam se bavila prevashodno vizijom zvuka i raščišćavanjem sopstvenih lavirinata, dok me je, danas uobičajeno, opsesivno traganje za spoljašnjim priznanjima užasavalo. Svirala sam oko 30 puta sa svim londonskim orkestrima, a samo jedanput sa Beogradskom filharmonijom – to je tužno i bizarno. Nikada nisam odbila da sviram kod nas, jednostavno me nisu pozivali. Osim zlatnog „Bunta” i Ljubiše Jovanovića.

U kom gradu provodite najviše vremena, kako sada funkcionišete kada je koncertna aktivnost smanjena i kako će izgledati vaša sledeća sezona? 

Živela sam od 1991. prvo u SAD, potom u Evropi, u Kelnu, Parizu, i evo već deset godina sam u Berlinu. Ovo vreme korone je poklonjeno za unutrašnji rast, meditaciju, refleksiju i generalno naš konformizam, konzumerska strast i opšti narcizam je toliko eksplodirao da mi se čini da je ovaj „reset” došao u pet do dvanaest i mora da se gleda kao šansa i mogućnost, a ne samo iz ugla čoveka kao žrtve. Veliki deo planete već stotinama godina pati zbog nedostatka čiste vode i gladi, a mi smo takoreći minimalno „osuđeni” na manjak putovanja i restrikcije koje služe za zaštitu populacije.

Zahvalna sam što sada imam toliko vremena da budem sa svojim sinom Arturom, koji nikad više neće imati šest godina. Okružena sam umetnošću, knjigama, volim Danila Kiša, Tomasa Mana, Šekspira, volim slikarstvo Rembranta, Džeksona Poloka, Ljubov Popovu, vajara Aleksandera Polzina. Napravila sam i neke nove korake. Ove godine sam čak imala koncert, prvi put sa džez trijom – improvizacije od 80 minuta. Sledeća sezona je prepuna, očekuje me resital u Njujorku, turneja s Amsterdamskim orkestrom, izlazak dva kompakt-diska, snimanje trećeg, ponovni koncerti u Berlinskoj filharmoniji. 

Navodi se da ste stekli široko obrazovanje koje je uključivalo pedagogiju i psihologiju. Koliko vam je koristilo u muzici? 

Znanje se stiče u susretu sa svakom osobom, slikom, mirisom, šetnjom kroz šumu, kao i osluškujući svoje emotivne talase. To se retko može sažeti u nekoliko godina studija, više su to za mene bili razgovori i druženje sa kompozitorima, vajarima, knjigama i najbližim prijateljima. Najveći pedagog je život, pogotovo kad vam on nešto blisko i drago oduzme – koncerte zbog sankcija devedestih godina, putovanja zbog problema sa vizom, zdravlje, ljubav, prijatelje – sve su to velike i bitne lekcije. Konkretno je Lili Petrović bila moj najgenijalniji profesor klavira – puna duha, elegancije, sa uvek najvišom umetničkom vizijom kao jedinom mogućom. 

Lista orkestara s kojima ste nastupali izaziva poštovanje. Kako ste gradili svoju osobenost, stil? 

Od vunderkinda došla sam do devedesetih godina prošlog veka, kada sam gotovo deset godina bila bez koncerata. Zato što sam imala samo studentsku vizu, pa mi je za svaku zemlju van Nemačke bila potrebna posebna vizu. Propuštene šanse su onda iz godine u godinu smanjivale pozive za koncerte. Radila sam i kao konobarica, garderoberka i u biblioteci i ozbiljno sam se bavila mišlju da promenim profesiju, jer sam jela od zarađenog novca samo jednom dnevno. Sve se to zapravo iskristalisalo do zaključka da postojim da bih se kupala u zvuku. I sve ostalo je nebitno. Otvorila su se prava vrata – u mom slučaju su me otkrili Đerđ Ligeti i Pjer Bulez, s kojim sam onda i snimala za „Dojče gramofon”.

Negujete širok repertoar, od baroka do savremenog doba, a čini se da posebno mesto pripada baš savremenicima. Koga i zašto biste izdvojili?  

Normalno mi je da kao stanovnik na ovoj planeti u 20. i 21. veku ne ignorišem stvaranje iz moje epohe. Nijednu ne preskačem i divim se svakoj, ali kao uvek, kao što je i Betoven bio nova muzika i kao što se i pre sviralo samo ono najnovije, do momenta kad su interpreti postali veće zvezde od kompozitora u 20. veku, mene interesuje svet koji me okružuje.

Nemam ni trunku sentimentalnosti prema prošlosti. Baviću se sad još više improvizacijom i „fri džezom” i otkrivaću nove divne talente kao što je i naša Milica Đorđević, kompozitorka koja živi u Berlinu. Uzbuđuje me sve što me iznenađuje!