Signal slobode, vere i profesije

Sve je počelo tačno pre dvadeset godina. Pao je dubok sneg na Kosovu i Metohiji. Ispod nakrivljene „pečurke” propalog Gradskog saobraćajnog preduzeća Priština prtinu je napravio švedski oklopni guseničar parkiran u centru srpskog sela Čaglavica. Ljudski tragovi vodili su u Dom kulture, u tri prostorije i veliku hladnu neosvetljenu salu odakle se 17. decembra 2000. prvi put čulo: „Slušate KiM radio!”

S prvog sastanka redakcije pamte se samo oči u polumraku: Marijana, Tanja, Siniša, Vlada, Ivica, Nektarije... Nema struje, agregat „drži” predajnik, miksetu i nekoliko računara.

„Imali smo uspone i padove. Međutim, kada se sagleda ceo kontekst proteklog perioda, naš medij se sve vreme razvijao. Potekao iz ove redakcije ili je ’pio sa ovog izvora’, na neki način i danas nešto znači u nezavisnom novinarstvu na Kosovu”, smatra direktor Isak Vorgučić.

Odgovarajući na hermetičnu geto izolaciju, Srbi su otvorili desetine improvizovanih seoskih radio-stanica koje su se, većinom, mogle čuti nekoliko kilometara u prečniku. Zajedno su savršena izolovanost i vesti svetskog značaja koje nestaju, gotovo bez odjeka. Na sceni je „nova realnost”: strah i život izvan gradova, ubistva, otmice, a između sela stalni i ponižavajući pretresi, punktovi, žica, glasine i laži, vojske i oružje. Internet je u limenom kontejneru u školi „Kralj Milutin”, nema telefona, a najsigurniji signal je na gomili kamenja iza oltara manastira Gračanica. Na njoj je najčešće otac Sava Janjić. Srpska pravoslavna crkva traži različita rešenja da se čuje glas s ovog prostora – jedan od tih glasova je i KiM radio.

Unutar redakcije se grčevito i brzo uči, lome se strahovi, kreću rasprave, kasne plate, stižu prva redakcijska venčanja i ljubavi, odrasta se profesionalno u terorističkim napadima, u vestima koje konačno izlaze iz geta.

„Mogu li da odem do kuće, da spakujem dokumenta i fotografije, pa se odmah vraćam”, pitala je Marijana uoči nekog najavljenog haosa. Jovanka, pravi radijski glas, dobila je vizu za Norvešku i otuda javila kako se – sa svojom decom dugo i bez cilja – konačno vozi autobusom gradskog saobraćaja. Budimir je hrvatskog političara Vladimira Šeksa u programu najavio kao „predsednik Sabora Vladimir Seks”. Spasoje je prepadao, izmišljao i pravio šale, a Ivana je voleo mikrofon... Maja, Tanjica, Tijana, Ćirko čudesnog glasa u večitoj svađi s terenom, Bojan je imao strah od svog talenta, Zorica je od stresa odustajala mnogo puta, a ostaće zauvek u profesiji, Violeta je mitropolita Amfilohija u Deviču pitala: „Otkud vi ovde?!” Čitavog života će pamtiti njegov jednosatni odgovor, na mrazu devičke hramovne slave! Kao ispomoć u čitanju Dnevnika, Živojin je dva puta rekao: „Trista rudara poginulo je na jugu Srbije”, umesto „na jugu Rusije”, i to na samom početku emisije. Milica je sada lice televizije sa nacionalnom frekvencijom.

„Ovo je u neku ruku i moj rođendan jer sam ovde proveo oko sedam godina, bio sam deo ove medijske kuće i imao sam tu sreću da sam ovde imao od koga šta važno i bitno da naučim i možda sam i najviše naučio o novinarskoj profesiji upravo ovde i KiM radio će zapravo ostati uvek deo mog profesionalnog života”, izjavio je juče na svečanosti Budimir Ničić, potpredsednik Udruženja novinara Srbije i predsednik UNS-a na Kosovu. On je ispred Udruženja novinara Srbije uručio plaketu povodom jubileja.

Popadija Vanja Krstić održala je na radiju uživo prvi koncert harfe. Nekoliko meseci kasnije njen suprug Saša dobio je parohiju u Goraždevcu. Prevezeni su radijskom „ladom nivom”, na koju je natovarena ogromna harfa. Iza njih je, u pratnji, bio švedski oklopnjak i vojnik na kupoli za mitraljezom.

Vatra pogroma 17. marta 2004. dodirnula je svakog pojedinačno, a novinari Japanske nacionalne televizije snimili su stradale slušaoce kako prate vesti KiM radija i kako mu veruju.

Čika Novica iz obezbeđenja je u svim vestima čekao samo jedno – povratak svog sina Zorana. Oteli su ga 1999. iz njihove domaćinske kuće u Slovinju i još se nije vratio.

„Izvinite, je li ovo KiM radio? Ja sam iz Prištine, ne mogu da idem u crkvu. Praznicima i nedeljom supruga i ja ustanemo, uključimo radio, slušamo vaš verski program i molimo se Bogu. Mogu li da ostavim prilog za radio?” Taj dar je najvažnija i trajna imovina radija.

Na kraju sve se pretvorilo u veliki mozaik profesionalaca, u putovanje dugo dvadeset godina, u njemu se na slobodi i u strahu rađala istina i profesija. Ako vas nekad na ulici nešto pitaju neki mladi ljudi – Milena, Marija, Aleksandra, Živorad, Perica… – nemojte ih odbiti, oni će govoriti o vama, njih u redakciji čeka večito namršteni urednik Goran.

„Nikako ne treba zaboraviti činjenicu da je veliki broj naših kolega, koji se i dan-danas uspešno bave ovim poslom u različitim redakcijama ili institucijama, napisao svoje prve tekstove i usnimio svoje prve priloge baš ovde, u KiM radiju, odnosno RTV KiM. Tu bih dodao i odbranu prava na jezik, te odbranu prava na slobodno mišljenje”, smatra urednik RTV KiM Goran Avramović.

Juče nije bilo snega, ali su tragovi svih ovih dvadeset godina ostali u KiM radiju. U njegovoj arhivi, publici, novinarima, imenu i vrednostima prepoznaje se kakav su trag ostavile vlasti, kakvi su tragovi profesionalca, dokle su i čijim tragovima krenuli i stigli Srbi, stranci i Albanci.