Gitarom spojio Balkan i Lisabon

Nedavno su Beograđani na jednom od retkih koncerata ove sezone imali priliku da uživo čuju Zorana Stojanovića, virtuoza klasične gitare i kompozitora međunarodne reputacije. Ove jeseni nastupao je s Ivanom Bosiljčićem i Božom Vrećom. Već dve i po decenije Zoran živi i radi u Portugalu, ali je odlučio da pandemiju prebrodi u domovini, uz porodicu i prijatelje.

– Ljubav prema muzici i životni splet okolnosti su me pre 25 godina odveli u Portugal. Danas mislim da to nije bila puka slučajnost, već otvaranje jednog velikog i značajnog puta, koji me je i u profesionalnom i u privatnom životu značajno uzdigao – kaže Zoran.

Novi dom

U jeku turbulentnih devedesetih, kao mladi umetnik tragao je za novim duhovnim i stvaralačkim prostorima, ne želeći da se omeđi granicama u kojima je odrastao i koje su se, kako primećuje, lagano gubile u žaru ovdašnjih susedskih nesporazuma. Tada je dobio poziv od prijatelja, porodice Vidić, da ih poseti u popularnoj turističkoj regiji Algarve, na jugu Portugala, u gradiću Karvoeiro.

– Tu sam se zaljubio u raskošnu prirodu, horizont Atlantskog okeana i tamošnje ljude. Sve to je ostavilo trajni pečat ne samo na moju duhovnost, već i na moj muzički izražaj. Odlučio sam da mi tamo bude novi dom. U Portugalu sam krenuo od početka, od toga da učim jezik, radio sam u dve muzičke škole, kao i u internacionalnoj školi, gde sam predavao klasičnu gitaru. Upijao sam zvuke i kulturu Iberijskog poluostrva. Veliku podršku tih godina dala mi je i tadašnja životna saputnica, slikarka Jelena Dorosev, s kojom sam zajedno krenuo u portugalsku avanturu – priča naš sagovornik.

 U novoj sredini je otkrio fado, kao čist portugalski muzički izraz. Upoznavao ga je kroz saradnju s jednim od izvornih umetnika i gitarista, Rajmondom Seišašom. On je bio, ističe Zoran, njegov „fado guru”. Onda je usledila i saradnja s Paolom Soarešom, gitaristom i kompozitorom, a uskoro je postao deo prateće grupe portugalske dive svetskog glasa Dulse Ponteš. Danas sarađuje s brojnim portugalskim muzičarima, ali nijednog trenutka nije izgubio kontakt s izvornom muzikom Srbije i Balkana, naprotiv. Tako je došao na ideju da sagradi „muzički most” između dveju kultura.

– Uspeo sam da spojim naše i portugalske umetnike: za sada ih je osmoro, troje muzičara iz Portugala i pet iz Srbije, koji bi izvodili autorske, ali i popularne kompozicije Iberijskog poluostrva i Balkana. Ekipa je već oformljena i uskoro ćemo obelodaniti koja su to imena i kakvi su nam planovi – kaže Zoran.

Pandemija je zaustavila ostvarenje mnogih započetih projekata i planiranih koncerata.

– U prvom talasu smo se ponadali da ćemo premostiti zaustavljanje celog sveta, ali nakon nekoliko meseci želeli smo da budemo bliže roditeljima i familiji. Tako smo u junu spakovali kofere, zaključali vrata našeg portugalskog doma i došli u Srbiju – priča Zoran.

Njegovim povratkom u domovinu u kratkom roku su se obnovile mnoge veze, privatne i profesionalne.

– Iako nismo prekidali kontakt, obradovalo me je to što sam od prvog dana mogao da razmenim ideje i emocije s mojim učenicima i dragim prijateljima iz sveta muzike. Tako je vrlo brzo usledio i poziv Gorana Kovačića da učestvujem u snimanju spota Jelene Tomašević, a zatim je klupko naglo krenulo da se odmotava. Našao sam se u sjajnoj trojci muzičara, koji su deo projekta Ivana Bosiljčića „Naše veče”, a potom je usledio i nastup s Božom Vrećom kod Zorana Kesića. I neke dugo očekivane prilike da komponujem za drage izvođače upravo se slažu i sprovode u delo – otkriva Zoran, koji je majstor klasične gitare, ali i kompozitor koji se uspešno oprobao u više muzičkih žanrova. Njegov opus obuhvata klasične, ali i popularne kompozicije, fado i, ono što najdraže pominje, muziku za decu.

U ime ljubavi

Priznaje i da je u više navrata planirao nastupe u Srbiji, ali se nekako dešavalo da se oni stalno odlažu za druga vremena, slučajno ili namerno.

– I evo, nekako mi se čini da je upravo ovo moje duže zadržavanje u Srbiji, mada neplanirano, stvorilo uslov da i ovde predstavim svoje možda najznačajnije muzičko-baletsko delo „U ime ljubavi”. Ovaj projekat je spojio tri mlada muzičara: violinistkinju Jelenu Dimitrijević, oboistu Milana Jankovića i pijanistkinju Ružicu Gojković, ali korona je pomerila zakazane termine nastupa – kaže Zoran.

Originalno scensko delo „U ime ljubavi” premijerno je izvedeno u Portugalu 2008. godine. Uz muzički trio nastupali su i dva baletska para, lirska pevačica i narator. U septembru 2010. je deo ovog dela, pod nazivom „Valcer za Stevana”, baletski ansambl „Rivijera” iz Švajcarske izveo na baletskoj gala večeri u Rojal koledžu u Londonu.

Zoran najavljuje da radi i na oživljavanju građe za muzičko-poetski opus koji sprema već desetak godina zajedno s prijateljicom iz detinjstva, pesnikinjom Jelenom Stojsavljević.

Slobodno vreme, priznaje, drugačije provodi u Portugalu i u Srbiji.

– Klima ima veliki uticaj na to da ljudi u Portugalu provode dosta vremena kraj okeana i u prirodi, pa sam i ja stekao tu naviku. Takođe se redovno bavim sportom, jer je za muzičare važno da zbog mnogo sati sedenja tokom snimanja budu u atletskoj formi. Nakon dolaska u Srbiju trudio sam se da tu formu održim. Sportom se najintenzivnije bavim u rodnom Trsteniku, jer tamo mi je najteže da utrošim silne kalorije koje unesem zahvaljujući kuvanju moje majke Mice, koja mi ispunjava sve kulinarske želje. A dobro zna moju slabost prema domaćoj srpskoj kuhinji, mada volim i portugalsku, naročito ribu i plodove mora. Tako pokušava da nadoknadi sve one godine naše razdvojenosti – priznaje Zoran.

More je more, bakalar je bakalar, ali ništa bez maminih pita i sarmi.

Početak u Ćupriji

U Trsteniku nisam imao mogućnosti da nađem učitelja klasične gitare, ali smo sticajem okolnosti u Ćupriji došli do pionira srpske klasične gitare Dragoslava Nikolića, koji je studije završio na akademiji „Santa Čečilija” u Rimu. Počeo sam kod njega da pohađam časove gitare, pri Školi za mlade muzičke talente u Ćupriji. Potom sam krenuo u muzičku školu „Josip Slavenski” u Beogradu, na odseku klasične gitare kod profesora Nade Kondić i Uroša Dojčinovića, potom u muzičku školu „Stevan Mokranjac” u Kraljevu. Po završetku školovanja predavao sam klasičnu gitaru u muzičkoj školi „Josif Marinković” u Beogradu.

Udri brigu na veselje

Zoranova osmogodišnja ćerka Gala obožava muziku. On kaže da je svako ko je vezan za ovu profesiju radostan kad sa svojim detetom može da podeli iskustvo i znanje sticano decenijama. Gala svira violinu od pete godine, ima apsolutni sluh, tečno govori tri jezika, a počinje da se interesuje i za pevanje.

– Nakon dolaska u Srbiju pozvani smo da učestvujemo na dečjem festivalu „Lira” u Užicu. Na tekst mog prijatelja iz Trstenika, dečjeg pisca Miloša Šike Miloševića komponovao sam pesmu „Udri brigu na veselje”, u čiju produkciju su se uključili Vladimir Lubardić i Goran Kovačić. Izbor pevača je spontano pao na Galu i ona se sjajno pokazala i u toj ulozi. Naravno da je Gala inspiracija za moj početak bavljenja muzikom za decu, a rezultat su dva albuma objavljena u Portugalu. Narednih meseci planiram da objavim nove pesme na tekstove naših autora, a na poziv pozorišta u Trsteniku komponovao sam muziku za predstavu „Kako je pobeđen strašni razbojnik Balačko”, čija je premijera bila u oktobru, a do sada je već dobila sedam nagrada – priča Stojanović.

Fado i naši zvuci

Sličnosti između Srbije i Portugala ne nalazim samo na muzičkoj sceni. Obe zemlje imaju približno isti broj stanovnika, Lisabon je po broju stanovnika kao Beograd, a u oba ova grada možete naći i ono što najmanje očekujete, recimo u srpskoj prestonici možete čuti muzičare koji sviraju i pevaju fado, a u portugalskoj dobar duvački orkestar koji do detalja tačno izvodi poznate numere iz filmova Emira Kusturice. Zbog istog temperamenta ljudi i važnosti porodičnih odnosa u obe zemlje muzika je važan segment svakodnevnog života oko koga se naši narodi okupljaju.