Zašto ponovo čitati klasike

Kuda pobeći i gde se skloniti od sveopšteg jada i užasa oko nas? Kuda pobeći od bolesti, od straha, panike i histerije? Gde se skloniti od ljudskog taloga koji je isplivao i valja se medijima, političkom i kulturnom scenom? Kuda pobeći od primitivizma i primitivaca? Kuda pobeći od laži i obmana, od brutalne propagande i manipulacija onih grotesknih figura – domaćih ili stranih, svejedno – koje nazivamo moćnicima? Gde se skloniti od patologije i nenormalnosti koje se, uporno i agresivno, nameću kao nova normalnost? Čitalac iz naslova ovog teksta već naslućuje mogući odgovor.

Naslov kolumne pozajmljen je od italijanskog novinara, esejiste i književnika Itala Kalvina čija je knjiga „Zašto čitati klasike” prvi put, posmrtno, objavljena pre tri decenije. Reč je o zbirci kratkih književnih eseja koji su pisani od pedesetih godina prošlog veka pa sve do piščeve smrti 1985. godine.

U uvodnom eseju po kome je knjiga dobila naslov, Kalvino pokušava da u 14 tačaka, ne odveć akademski strogo, definiše šta je to klasična literatura. U prvoj, blago ironičnoj definiciji, Kalvino kaže da je klasična literatura ona za koju ljudi obično kažu da je ponovo iščitavaju – nekada zato što to zaista i čine, a nekada zato što im je neprijatno da priznaju da su propustili kakvo značajno klasično delo i da ga tek sada čitaju po prvi put. Umetak u naslovu kolumne reflektuje ovo tačno zapažanje.

Kalvino ne doživljava klasike kao način da se od loše stvarnosti pobegne u imaginarni svet. U njegovim definicijama klasične književnosti nema eskapizma kakav je jasno vidljiv u ovom tekstu. Može biti da je reč o razlici u karakteru i temperamentu, a može biti i da je razlika u duhu vremena u kome je Kalvino pisao svoje eseje, i novog vremena u kome se ja, kratko i amaterski, bavim sličnom temom.

Ali sve i da je doživljaj stvarnosti koju čitalac može imati manje pesimističan ili manje dramatičan od onoga iz uvoda kolumne, mnogo je razloga, intelektualnih i estetskih, da se i obrazovani znalac ponovo vrati klasicima. Literatura koju je vreme prosejalo i koju zaborav ne može da prekrije najbolje je utočište od besmisla, prolaznosti i trivijalnosti dnevnog života. Nema ni lepšeg načina da se proticanje i žrvanj vremena malo uspore.

Kada bih proširivao definicije Itala Kalvina, rekao bih da je klasična literatura ona koja nas neprestano navodi i da se upitamo odakle dolazi piščev dar. Kakvo veličanstveno nadahnuće je omogućilo da nastane delo koje nekada traje i vekovima i koje nas opčinjava bez obzira na kontekst i na vremensku distancu? Ima li za hrišćane bolje potvrde prisustva i delovanja Svetog duha od klasične umetnosti u svim njenim oblicima?

Kada bih iz perspektive novog vremena još ponešto dodavao, rekao bih da je klasična literatura ona u čiju priču i likove verujemo – ona koja se ne mora promovisati književnim tumačenjima u kojima kritičari pronalaze dubine kojih nema, čije se prazne, nategnute naracije proglašavaju modernim i originalnim izrazom. Na klasike se ne moraju stavljati ni šareni omoti čija je grafička obrada neretko zanimljivija i inventivnija od same knjige. Konačno, to je književnost koja traje i koja će trajati i kada više nema pisca koji brine o svom delu i njegovoj promociji.

Ili malo romantičnije, klasična književnost je ona od koje bar za trenutak postajemo humaniji i bolji nego što jesmo. Romaneskne sudbine književnih junaka nas tako, često i nepravedno, dodiruju više od teških, autentičnih sudbina ljudi oko nas. Književni junaci u čijim životima na trenutak učestvujemo, pomažu i da se ispod naslaga cinizma probije bolji deo naših duša.

Kada u stanju anksioznosti ulazimo u Novu godinu koja ne sluti na dobro, možda bi sebi mogli dati reč da nećemo dopustiti da nas loša stvarnost slomi i porazi. Obećajmo sebi, makar to zaličilo i na samoobmanu, da više nećemo dopuštati da nam vreme prolazi uzalud, da ga nećemo nemilice trošiti niti puštati druge da nam ga besmisleno troše. Obećajmo sebi da ćemo se vratiti veličanstvenoj književnosti, da ćemo ponovo čitati i iznova otkrivati ono što smo davno čitali i čije duboke tragove i dalje nosimo. Ako ne zbog sebe, uradimo to zbog naše dece i unuka. Pokažimo im primerom da postoji i druga, lepša stvarnost od one koja stiže sa ekrana računara, telefona ili sa televizora.

Sretna vam i bolja Nova godina!

Ekonomista
http://​https://nkatic.wordpress.com/

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista