Nacionalizam po Rihterovoj skali

Isterivači balkanskih duhova. Čuvari superiornosti nacionalne čistote koji se poput vampira naslađuju tuđom krvlju i oglušuju o vapaje ljudi, plač žena koje traže svoju decu i zabrinute sinove koji dozivaju očeve.

Potpuno pomanjkanje odgovornosti prema sebi, drugom, prema ničemu. Ništa im nije sveto. To su oni koji su sve nas pre tri decenije tragično upropastili. Sada bi ponovo.

Koriste trenutke velike nevolje da se, sejući omraz, razračunavaju sa susedima sa kojima, uprkos razmiricama, vekovima žive. Zadatu balkansku topografiju uporno pokušavaju da pretvore u usud zlehude sudbine, a ne priliku za slobodu, čovečnost i saradnju.

Zlo je po pravilu glasnije od dobra, pa se posle potresa koji je uništio Petrinju, razorio Sisak i okolinu verbalni rat nacionalista brzo razlio preko obe strane srpsko-hrvatske granice. I to u godini kada su načinjeni prvi ozbiljni gestovi normalizacije.

Iz tame su skočile pojave – namerno ne pišem ljudi – koje ili likuju na tuđoj nesreći ili odbijaju da prihvate ruku pomoći. Udari nacionalističke mržnje po Rihterovoj skali.

Najradije o toj sramoti ne bih pisao, ali prećutkivanje je ravno saučesništvu. Agresija ne može da prođe neobeležena. Tolerancija tu prestaje da važi. Crvena linija koju, nažalost, ne iscrtavaju oni koji bi morali, već je postavljaju lična svest i moral.

Glas razuma vapio je da bude saslušan u cunamiju nacionalizma koji je usledio posle tragičnog potresa. „Hvala Srbiji!”, zahvaljivali su mnogi pošto je Aleksandar Vučić saopštio slanje pomoći od milion evra. Građevinske kompanije iz Srbije spremaju se da pomognu u obnavljanju kuća porušenih u Majskoj Poljani kod Gline.

Hrvatsko veleposlanstvo primilo je mnogo mejlova podrške običnih građana, i pitanja kako da upute pomoć. Fejsbuk stranica „Srbija velikog srca” objavila je da je desetine ljudi iz Srbije ponudilo ili pronašlo smeštaj za ugrožene iz Hrvatske.

„Krajnje je vreme da budemo samo ljudi. Vreme je darivanja”, poručili su. Grafit na kome piše Petrinja, a pored njega crveno srce osvanuo je pored beogradskog Doma omladine.

Bilo je tu, na ponos normalnog sveta, razmena dirljivih poruka između Srba i Hrvata, solidarnosti, ohrabrivanja, empatije i iskrene zahvalnosti. Mnogi nisu zaboravili pomoć Hrvatske u vreme velikih poplava u Srbiji.

Agresivna manjina brzo je, međutim, megafone omraza uzela u svoje ruke. Kamo sreće da je uništen i Zagreb, da Hrvati već jednom nestanu, komentar je sa društvenih mreža kakvih je bilo na desetine. „Zašto im (Vučić) pomaže posle svih uvreda i mučenja?”, piše neko u jednom beogradskom tabloidu. „Džaba vam sve, Hrvati vas i dalje ne vole... i nikada neće”, zabeleženo je na sajtu N1.

Preko grafita i srca solidarnosti posvećenog Petrinji iscrtana su četiri S i poruka – Jasenovac, Bljesak, Oluja i Vukovar. „Stvarno smo stoka”, stoji u naslovu jednog beogradskog portala. Ne, nisam deo tog šovinističkog krda. Ne želim da se stidim u ime onih kojima je stid nepoznat.

Takvi bez stida došli su odnekud u Glinu da pomognu, ali su Hrvatskoj više odmogli uzvikujući predsedniku Srpskog narodnog veća Miloradu Pupovcu ustaške pozdrave i poklič „Ubij Srbina!”.

Iziritirao je Pupovac mnoge nesmotrenom izjavom da su među sedam žrtava dve srpske nacionalnosti i jedna iz mešovitog braka. Da li ste čuli da posle zemljotresa u Turskoj neko broji koliko je poginulih poreklom iz Bosne? Voleo bih da se nađe spisak žrtava tragičnog potresa u Skoplju sačinjen po nacionalnoj strukturi.

„U Glini je 1995. ovaj četnik rekao svoj povijesni govor”, piše neko vraćajući na vreme kada je radikal Vučić obećavao da Srpska Krajina i Glina nikada neće biti Hrvatska.

„Srbija i Vučić su Petrinji i okolici napravili više štete nego ovaj potres tako da nam od njih više ništa nije potrebno. Osim jedne čvrste distance.”

„Od tebe je najbolja pomoć da si što dalje”, jedan je od komentara u „Večernjem”.

„Vučiću, hvala, no ne bismo vašu pomoć. Možete nam otkriti mesta masovnih grobnica gde ste zakopali naše ubijene, možete platiti odštetu, vratiti opljačkano. To će nam biti sasvim dovoljno”, komentar je u istom listu.

Jasno je da je nacionalizam taj ključni neksus gde se srpske i hrvatske sablasti sastaju, ali otkud ti mahom mladi ljudi tri decenije posle ratovanja? Otkud te vulkanske erupcije etničke i verske mržnje usađene u mentalitete naroda evropske periferije?

Pokazalo se kolika je odgovornost plejade političara, sa obe strane Dunava, koji nacionalizam koriste zarad svojih uskih predizbornih ili vladalačkih interesa koji su koliko kratkovidi, još više opasni. Milje koji stvaraju pogoduje onome što se naziva „obiteljski nacionalizam”: uči svoje dete od malih nogu o Hrvatima ustašama, o Srbima četnicima.

Dokle više prebrojavanja kostura i prekopavanja đubreta? Dosta više tih zatucanih, praznoumnih, glupih ili zavedenih koji beslovesno uporno krivice za sve traže u drugima nesposobni da pogledaju sebe, svoje „U” na kapi ili kokardu na šubari.

„Ponekad se sramim kad čitam komentare. Čovek ima utisak da živi okružen zarđalim ustašama i s druge strane Dunava divljom hordom četnika. Nije tako! To je manjina koja nadglasa normalne prosečne stanovnike na ovim prostorima”, piše u „Večernjem” neko pod pseudonimom Lao-zi.

Žalosno je da mora da se dogodi prirodna katastrofa pa da počnemo da se ponašamo kao ljudi, još žalosnije je rušenje zajedničke kuće koja se zove region. Vlasti i u Beogradu i u Zagrebu morale bi da nađu puta i načina da spreče izlive otrovnog nacionalizma. Ako ni zbog čega drugog, ono zato što sprečavaju uspostavljanje dobrosusedskih odnosa o kojim te iste vlasti stalno govore.

Nije poenta prikriti hrvatofobiju i srbofobiju. Treba ih razotkriti, javno žigosati. Dokle zavaravanje? Niti su svi u Srbiji imali saosećanja sa žrtvama u Petrinji, niti su svi u Hrvatskoj sa zahvalnošću primili ponuđenu pomoć. I jedni i drugi pali su na testu ljudskosti, ali ne zaboravimo: mržnja uvek prvo uništava mrzitelje.