Sve se može kad se hoće

Posle „Politikine” teme nedelje „Zašto nam deca ne poznaju srpski jezik?”, gde se javilo više stručnih pojedinaca i nekoliko strukovnih udruženja, nema adekvatne reakcije – samo tišina. Naročito je uočljivo ćutanje Ministarstva prosvete koje je najpozvanije da se ovaj problem reši.

Svi učesnici se slažu da je nedovoljan broj časova srpskog jezika i književnosti u osnovnim i srednjim školama. U Srbiji u višim razredima osnovne škole broj časova maternjeg jezika je četiri do pet, što je malo u poređenju sa drugim državama – u Francuskoj je osam do 10, Turskoj takođe, u Rusiji devet. Ali odmah se javlja opstrukcija: „Nedeljni broj časova (opterećenje učenika) određen je zakonom – i sada je na maksimumu. Da bi se bilo koji čas dodao, neki drugi mora da se odstrani.” (Dejana Milijić Subić – koordinator komisije Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja).

Upoređujući „Nastavni plan za drugi ciklus osnovnog obrazovanja i vaspitanja”, iz pomenutog zakona, vidimo da učenici pripadnici nacionalnih manjina imaju dva do tri časa nedeljno više maternjeg jezika od učenika kojima je srpski maternji. Interesantno je kako „tumači” zakona objašnjavaju ovaj fenomen. Deca kojima je srpski maternji jezik, ako bi imala isti broj časova kao deca pripadnika nacionalnih manjina, bila bi preopterećena pošto bi se tako kršio zakon, dok deca pripadnika nacionalnih manjina ne bi bila preopterećena jer se uklapaju u zakon! Međutim i u sadašnjem zakonu piše „Časovi nastave... mogu se uvećati do tri časa nedeljno ostalim aktivnostima planiranim školskim programom.” To znači da bi Ministarstvo moglo da naredi školama da u program uvrste časove srpskog jezika, a ne da se kriju iza toga da odličnih i vrlo dobrih učenika ima preko 80 odsto, što bilo koji završni ispit negira. Da li u još nekoj oblasti, izuzev u našem školstvu, ima preko 50 odsto izuzetnih pojedinaca?

Takođe nema ni objašnjena kako to da Francuzi, Turci, Rusi imaju duplo više časova maternjeg jezika nego Srbi. Da li su zbog toga njihovi osnovci preopterećeni, da li su njihove prosvetne vlasti zbog toga znatno umanjile broj časova drugih predmeta ili je u pitanju nešto drugo?

Kad kažu da je nedeljni broj časova određen zakonom, kao nešto nepromenljivo, i kada znamo da je Skupština Republike Srbije samo u decembru 2020. godine usvojila, promenila ili dopunila 31 zakon, onda izgleda neozbiljno da se zakon o školstvu ne može promeniti.

Promena obrazovnog sistema, pa makar i za jedan predmet, predstavlja dugotrajan i ozbiljan posao i ne može se uraditi preko noći. Za to je potrebno imati cilj, tačno definisano šta se želi i ma koliko bili daleko do tog cilja mora se jedanput početi i ići ka njemu, a ne celog veka samo diskutovati o tome.

Očigledno je da se može naći rešenje za problem nastave srpskog jezika i književnosti, ali sve mi se čini da je u pitanju ono drugo.

Petar Ž. Terzić