Veština političkog govorništva

Tokom istorije svi vladari koristili su govorništvo kao ključno sredstvo komunikacije sa svojim narodom. Od Perikla, Homera, Cicerona i Cezara, Kromvela i Robespjera, do Lenjina, Ruzvelta, Čerčila, De Gola i Fidela Kastra.

Koliko je za državnike i vladare važan javni nastup najbolje smo mogli da vidimo u filmu „Kraljev govor”. Engleski kralj Džordž Šesti, iako teško prevazišavši problem govorne mane uz pomoć austrijskog logopeda, održao je uživo čuveni radijski motivacioni govor naciji u trenutku Nemačke agresije na Englesku.

Engleski Premijer Vinston Čerčil je bio majstor retoričkih figura, njegovi govori, naizgled improvizovani, brižljivo su planirani pred svaki javni nastup.

Razvoj sredstava masovnih medija posle Drugog svetskog rata zahtevao je posebne pripreme kako da se političari obraćaju javnosti. Američki predsednik Džon Kenedi je najbolji ilustrativni primer. Mlad i obrazovan, dopadljiv i siguran u sebe, američkoj javnosti se predstavio u direktnom radijskom i televizijskom duelu sa iskusnim Niksonom u sjajnom izdanju. Dok su slušaoci radija u većini bili za Niksona, TV gledaoci su bili za Kenedija. To znači da je vizuelni efekat i govor tela bio na strani Kenedija a klasična verbalna veština na strani Niksona. Kenedijevu pobedu na izborima možemo smatrati „pobedom u televizijskom duelu uživo”.

Shvatajući značaj masovnih medija i drugi svetski državnici, uz pomoć stručnjaka za pi-ar, s velikom pažnjom  i uz pomoći nauke (istraživanja javnog mnjenja) pripremaju svoje javne nastupe. Medijske nastupe srpskih državnika od pada komunizma do danas ocenjujemo: od neprepoznatljivosti do briljantnosti.

Slobodan Milošević, iako veoma obrazovan i sa velikim retoričkim darom, nije voleo medije, intervjue, i  izbegavao je javne nastupe. Osim u predizbornim kampanjama i na retkim harizmatičnim nastupima na mitinzima, nismo imali priliku da ga čujemo. U političku orbitu ga je uvelo ono „Niko ne sme da vas bije”, upućeno očajnim Srbima na Kosovu koji su došli da saslušaju do tada malo poznatog komunističkog kadrovika.

Za vreme prilično duge vladavine dao je samo nekoliko intervjua a za strane televizije, jedan Si-En-Enu. Pamtimo njegov „proročki” govor nakon DOS-ove pobede 2000. godine i čuvenu rečenicu: „Ne napadaju oni Srbiju zbog Miloševića nego napadaju Miloševića zbog Srbije”. Govornički dar, obrazovanje, inteligenciju i elokvenciju, demonstrirao je u Haškom tribunalu, kada je i najveće političke protivnike u Srbiji fascinirao sjajnom odbranom. Njegovi kadrovi Lilić i Milutinović pojavljivali su se u medijima sporadično, međutim njihovi javni nastupi bili su gotovo neprimetni.

Vojislav Koštunica je tokom devedesetih bio vrstan polemičar. Staložen, skroman i vrstan intelektualac, u televizijskim duelima delovao je ubedljivo i često nadmoćno u odnosu na sagovornike. No, nakon pobede na izborima 2000. godine, jedva je pristao da okupljenoj masi ispred skupštine održi govor. Obraćao se javnosti profesorski – „eks katedra”, za veliki broj ljudi je to bilo isuviše dosadno i bez energije. Po prirodi introvertan, njegov govornički dar nije mogao da popravi ni savetnik za medije Aleksandar Tijanić. Iako je devedesetih u TV sučeljavanjima sa političkim protivnicima bio prilično ubedljiv toga nije bilo posle 5. oktobra kada je gajio imidž političara „državnika” koji se ne spušta nisko na nivo običnog govora i političke polemike. Njegovi nastupi više su priličili besedama u SANU. To ga je i koštalo gubitka popularnosti.

Zoran Đinđić, političar britke pameti i vanredne energije, takođe je, poput Koštunice, bio izvanredan polemičar. Nemački doktorand, po obrazovanju superioran. Vrlo pragmatičan i menadžerski tip političara, a javnost ga pamti kao „čoveka sa vizijom”. Zorana Đinđića u javnim nastupima mnogi nisu do kraja razumeli. Brzina i energija koju je unosio u svoje govore je nekada ljude i odbijala, jer nisu navikli na takav  način komunikacije. Govorio je slikovito, jezgrovito, ali metaforično, i za široke narodne mase nedovoljno jasno i bez emocionalne podloge. On je razumeo mentalitet ljudi kojima se obraćao, ali oni najčešće nisu razumeli njega. Zoran Đinđić je, ipak, bio odličan govornik koji je znao da motiviše ljude, barem one koji su podržavali njegovu politiku.

Javne nastupe Borisa Tadića zapamtili smo po neverbalnom sloganu „giv mi fajf”. U beloj košulji sa zavrnutim rukavima projektovani „američki imidž” nije korespondirao sa njegovom politikom. Govori su bili marketinški obojeni, suvoparni i bez političke suštine, nedovoljno argumentovani, uopšteni i nedorečeni. No oni nisu ni služili tome već samopromociji „urbanog” i „svetskog” Borisa Tadića. Od njega su marketinški pi-ar stručnjaci pokušali da naprave srpskog Kenedija, da bi na kraju u javnosti završio kao dorćolska kopija glumca Džordža Klunija. Boris Tadić je doneo eru dominacije političkog marketinga.

Tomislav Nikolić se obraćao javnosti, što bi se reklo narodski, te su ga s toga prepoznavali kao predsednika – srpskog domaćina, pogotovo u biračkom telu centralne Srbije i to mu je donelo pobedu u TV duelu sa Borisom Tadićem. Tomislav Nikolić svoje predsednikovanje nije nastavio u stilu iskusnog dugogodišnjeg parlamentarca. To mu je kao i Koštunici bila greška koja ih je koštala dobrog dela popularnosti. U predsedničkim nastupima parlamentarnu samouverenost, zamenio je tihim, sporim i anahronim govorom. Ponekad je govorio suviše uvijeno i alegorično verovatno nastojeći da se ne zamera drugima. Delovao je zato manje ubedljivo.

Aleksandar Vučić je prvi srpski predsednik koji govori u javnim nastupima moderno, jasno, energično, precizno i argumentovano. Ponekad emotivno, što mu zameraju politički protivnici, ali time pokazuje da je „čovek od krvi i mesa” ali i velikog samopouzdanja. Ne libi se da političkim protivnicima na napade odgovara njihovim rečnikom. Njegovo široko obrazovanje i političko iskustvo omogućava da se uspešno nosi sa velikim dijapazonom stručnih tema o kojima govori. Tu naročito odstupa od domaćeg stereotipa o političarima koji se drže opštih mesta i izbegavanja konkretnih i realnih problema. Gotovo uvek veoma pripremljen za nastup, fascinira publiku memorijom, nabrajanjem sela i zaselaka u Srbiji, preciznim  brojkama o stanju finansija,  ili o kilometrima i metrima puteva koji se grade, kao i matematički ekonomskim procentima o kojim govori.

Vučić u nastupima ne beži od vrućih i nezgodnih tema, naprotiv, sam ih pokreće. Uvek za svaku priliku prikladno obučen, šalje jasne poruke, ulaže emocije u govor čak i kad su suvoparne teme te ukupno gledano odlično komunicira sa javnošću.

Osim sadržajem govora u kome postoje dobro odabrani argumenti ili cifre, pažnju pobuđuje efektnim poređenjima i stilski doteranim govornim izrazom. Nastoji da pošalje jasnu poruku i sa motivacionim pristupom da uvažava javnost i da se trudi da objasni svoj stav oko nekog pitanja te na taj način publika stiče utisak da je poštuje. Vrlo samopouzdanim govorom tela pojačava poruku koju želi da pošalje javnosti. Pažljivo prati reakcije novinara, odmah na njih reaguje, a informacije prenosi na stručan, razumljiv i ilustrativan način.

To je tajna Vučićeve popularnosti i medijske ubedljivosti.

Dakle, da rezimiramo: od neprepoznatljivosti Lilića i Milutinovića, preko povučenog Miloševića, anahronih Koštunice i Nikolića i predizajniranog Tadića, do briljantnih javnih nastupa Aleksandra Vučića.

Medijski stručnjak