TV taksa u svetlu statistike

Krajem prošle godine poslanici Narodne skupštine Srbije usvojili su izmene Zakona o privremenom uređivanju načina naplate takse za javne medijske servise, kojim se taksa povećava sa 255 na 299 dinara (17 odsto) od 1. 1. 2021.  godine.

Takođe je usvojen Zakon o javnim medijskim servisima , koji će važiti do 31. decembra 2021. godine. Ministarka kulture i informisanja Maja Gojković je navela da dosadašnja taksa nije dovoljna za oba javna servisa, Radio-televiziju Srbije i Radio-televiziju Vojvodine, za obavljanje osnovne delatnosti, bez učešće budžetskih sredstava. Znači, sem sredstava iz budžeta koja čine manji deo, drugi i osnovni oblik finansiranja javnih medijskih servisa je putem takse, preko računa za električnu energiju EPS-a. Za tu uslugu EPS naplaćuje proviziju od 100 miliona dinara.

Godine 2019. taksu na električno brojilo je plaćalo 2.811,517 građana i ukupno je prikupljeno 7,4 milijardi dinara, 2020 – 8,6 milijardi, a u 2021. se očekuje 10,8 milijardi. Osnovno pitanje je koliko u Srbiji zaista ima električnih brojila, i to na celoj njenoj teritoriji, i da li svi njihovi vlasnici-građani plaćaju taksu? Procenjuje se da ima bar 3,5 milona brojila, pa ispada da 700.000 građana – vlasnika brojila ne plaća taksu kroz račun za struju. Ukoliko bi svi plaćali taksu po novoj ceni od 299 dinara svaki mesec prikupilo bi se 12, 6 milijardi dinara ili preko 100 miliona evra. Dug građana koji godinama ne plaćaju (od 2005.) narasli su na 448 miliona evra.

RTS ima 2.700 zaposlenih, a RTV – 1.100. Sem iz taksi, prihode samostalno ostvaruju i kroz komercijalne usluge, u oštroj konkurenciji privatnih televizija koje nisu obavezne da prikazuju naučno-obrazovni, dečji i školski program (onlajn nastava), dokumentarni, kulturni, kao i informativni program na jezicima nacionalnih manjina.

Da li je zaista 299 dinara puno, ako uporedimo cenu usluge  kablovskih operatera. Koji su razlozi zbog kojih deo naših građana ne može ili ne želi da plaća taksu za javne medijske servise?

Smatram da je teška ekonomska situacija velikog broja građana, pojačana pandemijom, glavni razlog neplaćanja takse, kao i mnogih drugih obaveza, a posebno u 2020. godini. Drugi razlog za neplaćaanje takse možda treba potražiti u nezadovoljstvu građana što je u pojedinim periodima televizija postajala više „državna” nego javna, i favorizovala političke stranke na vlasti, a na štetu opozicije i objektivnog informisanja.

Sadašnja situacija oko televizije i razmišljanja građana a posebno političkih stranaka (pozicija-opozicija) me podseća na naše najvažnije pitanje – Kosovo. Predsednik Vučić je za to da i mi i Albanci dobijemo i izgubili po nešto, a ne da jedan dobije sve, a drugi ništa. Tako i sa televizijom trenutno – obe političke opcije i građani jesu i nisu zadovoljni, što znači da ipak taj javni servis radi svoj posao, kako-tako.

Mislim da bi naši javni medijski servisi trebalo da upoznaju širu društvenu javnost kako se troše pare koje se dobijaju od takse? Koliko se izdvaja za plate zaposlenih? Da li ih je optimalan broj i koliko je najboljih kadrova otišlo na bolja i lakša radna mesta.

Aleksandar Babić,
Sombor