Tako je u Palermu, a gde nije?

Nad Palermom, nad Beogradom, sunce, jedan od onih retkih dana koje jesen daruje pozorištu, Bitefu, ljudima kojima su sunce i svetlost, toplina i bliskost, sva obilja ovoga sveta, na različite načine uskraćeni. Koji put prelazim stazu od "Slavije" do Ateljea 212, preko Andrićevog venca, pored spomenika piscu koji sunčanu, bogatiju i raskošniju stranu života, nije prestajao da zaziva.

Čitav sat deli nas od početka predstave Eme Dante i njene trupe. Atelje, prazan, blista. U gornjem salonu pozorišta pričam Branki Krilov o Bitefu, godinama iza nas. Silazim u pozorišni bife. Za stolom nema Zorana, Bate, Mucija, Taška; Mire, odavno nema, a nisu tu ni Svetlana, ni Ružica, ni Đuza. Nisam Prust, ali vreme je đavolska stvar! Predosećam, Ema Dante i njena glumačka družina, ovakav teatar mogu da sanjaju! Ljudi nas, odista, zadužuju, ali život pripada svima! Da, ono što pozorišni ljudi rade i jeste san, zazivanje i prizivanje, priželjkivanje svega što osećaju kao nedostajanje. Svaki pokret, radnja, sve što muzika, lice i reč mogu da kažu, označe i prizovu, sustiče se u bolnom, razornom pa, ipak, životvornom osećanju nedostajanja, uskraćenosti, oskudnosti. Tako je u Palermu, a gde nije!

Život je lep, prostran, pun svetlosti, a koliko je široko i debelo more, koliko je neba i plaveti nad njim, za svaku pticu uzlet i uzdah; kako su prostrana polja, pa svi kada bismo disali punim plućima, ne bismo majku zemlju bez vetra i vazduha ostavili. Predstava Eme Dante građena je i izvedena skromnim, nerazmetljivim sredstvima, na opozicijama koje život znače, i to onaj, jednostavan, iz dana u dan, iz radnje u radnju, iz reči u reč, iz brige u brigu, iz raspre u raspru, iz male, u još tanju, i kratkotrajniju radost. Suprotstavljeni su: otvoreno, široko, prostrano, daleko, visoko, neiscrpno i, zatvoreno, usko, ograničeno, suženo, sputano, nisko, tamno i svetlo, gladno – sito, nago i okićeno, bogato – siromašno. I u ovoj sirotinjskoj verziji života na kašičicu, života kao tamnice, živo biće, pritisnuto i prignječeno, zrači voljom da živi, voli, diše. I vapije da iziđe, da ode, da se otme i propne više i dalje, dublje, šire, slobodnije.

To su svedena, ona ista zazivanja, želje i žudnje za Moskvom, Parizom, Beogradom, za velikim svetlim pozornicama sveta. I da bi ovi pokreti i pogledi nagore, u visine i širine, bili uverljiviji, trupa Eme Dante, pet predanih glumaca, bez scenografije, i tako reći, u svojim kostimima, pod reflektorima tiše, ili punije bele svetlosti, ispred crne zavese, ocrtava život i gladnu dušu jedne moguće porodice koja u sunčanom Palermu, kao Gete na samrti, ili hipici u "Kosi", priziva sunce, veliko, užareno, Božije sunce, koje nas tako nejednako greje! Kaže se za starost da je Bogu i ljudima teška. Ni sirotinja, i siromaštvo, nisu laki, a ovde je, u ovoj dirljivoj predstavi, reč, upravo, o osiromašenom, do zida doteranom, i sabijenom, do bola skučenom, ojađenom životu. Nije reč o estetizantnom siromašnom teatru Grotovskog, na primer.

Posredi je teatar dobre, pučke volje i namere koji bez elokvencije i pozorišne lukavosti, izvan raskoši, brani pravo na život kao na hleb, vazduh, sunce, vodu, pa predstavu i valja gledati kao potragu za mestom pod suncem. O, dajte, dajte mi slobode, pevao je pesnik, a to se, u ovom slučaju, svodi na jednostavnu rečenicu: pustite nas da živimo, da dišemo; gušimo se u mišjim rupama u koje ste nas saterali. Veliki sunčani gradovi na moru, svega na majčici zemlji ima, a mi, gamižemo, otimamo mrvice hleba i kapi vode.

Ni socijalni elementi predstave nisu podvučeni, niti nametljivo retorični. Ni žestoko buntovni. Predstava odiše humorom, setom. I ljudići, i oni koji ne poseduju moć, poseduju osećanje širine, bogatstva i lepote života. Osobito, tako drastično odsečeni, isključeni, i daleko od svih plodova postojanja na ljudski način. Zašto im je ova mogućnost da žive ljudski uskraćena? Kako da izađu iz rupa i špilja, iz kaveza, malih i većih tamnica, iz mraka, skučenosti, ogoljenosti, svekolike uskraćenosti?