Тако је у Палерму, а где није?

Над Палермом, над Београдом, сунце, један од оних ретких дана које јесен дарује позоришту, Битефу, људима којима су сунце и светлост, топлина и блискост, сва обиља овога света, на различите начине ускраћени. Који пут прелазим стазу од "Славије" до Атељеа 212, преко Андрићевог венца, поред споменика писцу који сунчану, богатију и раскошнију страну живота, није престајао да зазива.

Читав сат дели нас од почетка представе Еме Данте и њене трупе. Атеље, празан, блиста. У горњем салону позоришта причам Бранки Крилов о Битефу, годинама иза нас. Силазим у позоришни бифе. За столом нема Зорана, Бате, Муција, Ташка; Мире, одавно нема, а нису ту ни Светлана, ни Ружица, ни Ђуза. Нисам Пруст, али време је ђаволска ствар! Предосећам, Ема Данте и њена глумачка дружина, овакав театар могу да сањају! Људи нас, одиста, задужују, али живот припада свима! Да, оно што позоришни људи раде и јесте сан, зазивање и призивање, прижељкивање свега што осећају као недостајање. Сваки покрет, радња, све што музика, лице и реч могу да кажу, означе и призову, сустиче се у болном, разорном па, ипак, животворном осећању недостајања, ускраћености, оскудности. Тако је у Палерму, а где није!

Живот је леп, простран, пун светлости, а колико је широко и дебело море, колико је неба и плавети над њим, за сваку птицу узлет и уздах; како су пространа поља, па сви када бисмо дисали пуним плућима, не бисмо мајку земљу без ветра и ваздуха оставили. Представа Еме Данте грађена је и изведена скромним, неразметљивим средствима, на опозицијама које живот значе, и то онај, једноставан, из дана у дан, из радње у радњу, из речи у реч, из бриге у бригу, из распре у распру, из мале, у још тању, и краткотрајнију радост. Супротстављени су: отворено, широко, пространо, далеко, високо, неисцрпно и, затворено, уско, ограничено, сужено, спутано, ниско, тамно и светло, гладно – сито, наго и окићено, богато – сиромашно. И у овој сиротињској верзији живота на кашичицу, живота као тамнице, живо биће, притиснуто и пригњечено, зрачи вољом да живи, воли, дише. И вапије да изиђе, да оде, да се отме и пропне више и даље, дубље, шире, слободније.

То су сведена, она иста зазивања, жеље и жудње за Москвом, Паризом, Београдом, за великим светлим позорницама света. И да би ови покрети и погледи нагоре, у висине и ширине, били уверљивији, трупа Еме Данте, пет преданих глумаца, без сценографије, и тако рећи, у својим костимима, под рефлекторима тише, или пуније беле светлости, испред црне завесе, оцртава живот и гладну душу једне могуће породице која у сунчаном Палерму, као Гете на самрти, или хипици у "Коси", призива сунце, велико, ужарено, Божије сунце, које нас тако неједнако греје! Каже се за старост да је Богу и људима тешка. Ни сиротиња, и сиромаштво, нису лаки, а овде је, у овој дирљивој представи, реч, управо, о осиромашеном, до зида дотераном, и сабијеном, до бола скученом, ојађеном животу. Није реч о естетизантном сиромашном театру Гротовског, на пример.

Посреди је театар добре, пучке воље и намере који без елоквенције и позоришне лукавости, изван раскоши, брани право на живот као на хлеб, ваздух, сунце, воду, па представу и ваља гледати као потрагу за местом под сунцем. О, дајте, дајте ми слободе, певао је песник, а то се, у овом случају, своди на једноставну реченицу: пустите нас да живимо, да дишемо; гушимо се у мишјим рупама у које сте нас сатерали. Велики сунчани градови на мору, свега на мајчици земљи има, а ми, гамижемо, отимамо мрвице хлеба и капи воде.

Ни социјални елементи представе нису подвучени, нити наметљиво реторични. Ни жестоко бунтовни. Представа одише хумором, сетом. И људићи, и они који не поседују моћ, поседују осећање ширине, богатства и лепоте живота. Особито, тако драстично одсечени, искључени, и далеко од свих плодова постојања на људски начин. Зашто им је ова могућност да живе људски ускраћена? Како да изађу из рупа и шпиља, из кавеза, малих и већих тамница, из мрака, скучености, огољености, свеколике ускраћености?