Nema svetla na kraju tunela

Da nije bilo izraelskih vazdušnih napada na snage iranske Revolucionarne garde i libanskih, avganistanskih i pakistanskih brigada u istočnoj provinciji Dir ez Zor, Sirija bi utonula u beznadežni medijski mrak uprkos kolosalnim ljudskim i materijalnim gubicima i slabim nadama da će konflikt biti rešen 2021.

Ono što je počelo zahtevima za reformama i slabljenjem kontrole obaveštajne sile, pretvorilo se, zahvaljujući odbijanju predsednika Bašara el Asada, u krvavi sukob političkih rivala i otvaranje vrata mešanju svetskih i regionalnih sila. U prvoj godini, režim je protiv mirnih demonstranata upotrebio brutalnu silu što je razbuktalo otpor koji je dobijao podršku Arapa i Zapada. U drugoj godini revolucija je postala militantna, a razbuktalo nasilje je poprimilo sve karakteristike građanskog rata.

Na površinu su izbile podele između Asadove povlašćene šiitske manjine i sunita, a kako narod nije uspevao da reši političke probleme, na scenu su stupili stranci. Turska, Saudijska Arabija i Zapad stali su na stranu pobunjenika. Iran, libanski Hezbolasi i Rusija podržavali su režim. Izrael se obazrivo držao po strani.

Naoružane grupe počele su od 2012. da dolaze spolja uzimajući svoje teritorije i uspostavljajući linije fronta u skladu sa interesima onih koji su ih naoružavali i finansirali. Najveću pretnju predstavljao je od 2014. ulazak Islamske države i njenog kalifata.

Asadove snage vremenom su gubile ljudstvo, naoružanje, teritoriju i energiju, ali režim je spasen direktnom ruskom vojnom intervencijom 2015. Od tada je na snazi pogubni status kvo: Islamisti su konačno poraženi 2019. Asad kontroliše veće delove Sirije. Rusi i proiranske milicije drže svoje. Pobunjenici uz podršku turske vojske kontrolišu severozapadnu provinciju Idlib. Više od trećine površine Sirije na severoistoku je pod vlašću Kurda koje pomaže ono malo Amerikanaca koji se nisu povukli.

Preko 5,5 miliona Sirijaca rasuto je po izbeglištvu u Turskoj, Libanu, Jordanu, Iraku ili Egiptu. Prema podacima UN, blizu 12 miliona (od čega pet miliona dece) i dalje je u Siriji i svakome je neophodna neka vrsta humanitarne pomoći, ali onu koja stigne kontroliše režim. Milionima nedostaje tekuća voda. Blizu polovine stanovništva nema nikakvu medicinsku zaštitu. Hiljade škola su uništene, a više od milion učenika ne pohađa nastavu pošto je 140.000 učitelja izgubilo posao. Nezaposlenost je 55 procenata, kod mladih čak 75. U nekada stabilnoj zemlji danas većina živi sa manje od dva dolara dnevno.

Može li Asad da ostane politički aktivan? Kakav će Ustav zameniti onaj iz 2012. koji je dozvolio politički pluralizam, ali proklamuje monopolsko liderstvo režimske Baas partije u državi i društvu? Kako politički objediniti Siriju kada opozicija na severu ima prelaznu vladu i lokalne savete?

Način vladavine, bezbednosti, sudstva ili obrazovanja po raznim regionima danas oslikavaju ideologiju onih koji ih kontrolišu. Ratni zločini, kršenja ljudskih prava, masovna hapšenja i tortura i dalje potkopavaju pokušaje postizanja održivog mira. Na marginama vojnog rata izbio je socioekonomski rat. Civilna infrastruktura je potpuno uništena, uključujući bolnice i škole. Glad je sveprisutna. Napori da se zemlja obnovi od šteta procenjenih na 120 milijardi dolara utihnuli su otkako su SAD obnovu uslovili političkim rešenjem.

Ujedinjene nacije neuspešno su pokušavale da serijom ženevskih sastanaka dođu do nekog političkog dogovora. Rusija je uzaludno nudila svoje inicijative. Proces je 2020. posustao zbog pandemije, sankcija i turskog preuzimanja kontrole nad severom Sirije.

Nade se polažu u Ustavni komitet koji su UN formirale 2019. sa zadatkom da napiše nacrt novog Ustava, ali komitet se sastao tek četiri puta i nije preduzeo ni preliminarne korake.

Izbeglice, demografske promene, siromaštvo, prisustvo stranih vojski, režim koji se opire političkim reformama, ruski ekspanzionizam, bezbednost Izraela, ambicije Irana, ambicije Vašingtona, namera Turske da obezbedi svoje granice kontrolišući delove sirijske teritorije. Mogu li svi ti faktori da se objedine u nekom političkom rešenju?

„Sirijski narod izgubio je nadu i oseća se izdanim”, kaže za kairski „Al Ahram” disidentski sirijski diplomata Bašar el Hadž Ali. „Većina Sirijaca veruje u zaveru protiv njih – što je ironično bila prva optužba koju je Asad koristio protiv mirnih nenaoružanih demonstranata koji su protiv njega ustali na početku revolucije. Zavera nije protiv režima već protiv slobode ljudi i demokratije koju traže.”

Posle decenije konflikta, u odsustvo političkog rešenja nema ni pobednika ni gubitnika. Neophodan je novi društveni dogovor i napredovanje procesa zasnovanog na rezoluciji Saveta bezbednosti UN 2254 koja garantuje tranziciju ka pluralističkoj i demokratskoj zemlji. Tako kaže politička teorija. Sirijska praksa je demantuje.