Pravoslavni duh ukrajinskih vernika je nesalomiv

Delatna ljubav prema majci crkvi, kako se najčešće obrazlaže razlog za uručivanje različitih crkvenih priznanja vernicima, u slučaju Nikolaja Sapsaja ima manje veze s njegovom profesijom, teologijom, a više s ovom našom, novinarskom. Srpski teolog, koji se trenutno nalazi na doktorskim studijama na Moskovskoj duhovnoj akademiji, dakle na počecima svog naučnog rada, obavio je više intervjua s arhijerejima Ukrajinske pravoslavne crkve (UPC), koja se nalazi pod okriljem Moskovske patrijaršije, i živom rečju s lica mesta i svojim izveštajima u domaćim crkvenim medijima upoznao srpsku javnost sa situacijom u kanonskoj pravoslavnoj crkvi u ovoj zemlji, koja je postala još složenija posle davanja Tomosa o autokefalnosti „Pravoslavnoj crkvi Ukrajine”. Sapsaju je na Božić uručena gramata predstojatelja, poglavara, Ukrajinske pravoslavne crkve mitropolita Onufrija. U razgovoru za „Politiku” kaže da se tako zadesilo da je Ukrajina neodvojivi deo njegovog života.

– Roditelji oca su rođeni na teritoriji današnje Ukrajine. Odatle je i moja supruga. U Ukrajini sam bio nekoliko puta u svom životu. I ovaj boravak je trebalo da bude privremen. Krajem oktobra iz Srbije sam se sa suprugom uputio kroz Ukrajinu za Rusiju, da nastavim studije. Ali zbog epidemioloških ograničenja ulazak u Rusiju je trenutno onemogućen za strance. Stoga smo ostali, za sada, u Ukrajini – objašnjava Nikolaj Sapsaj.

Govoreći o položaju Ukrajinske pravoslavne crkve, s kojim je imao prilike da se upozna iz prve ruke, ističe da on ni pre uručenja Tomosa početkom 2019. nije bio jednostavan.

– Uvek je na tim prostorima dolazilo do konfrontacije između pravoslavnih vernika, raskolnika i unijata. Još početkom devedesetih, kada je UPC dobila od Moskovske patrijaršije autonomiju i samostalnost u svom unutrašnjem uređenju, u Ukrajini su postojale raskolničke frakcije, u većoj meri nacionalistički nastrojene: Ukrajinska pravoslavna crkva Kijevske patrijaršije i Ukrajinska autokefalna pravoslavna crkva. One su krajem 2018, uz podršku tadašnjeg predsednika Porošenka, inkorporirane u novu raskolničku strukturu „Pravoslavnu crkvu Ukrajine”. Tokom procesa stvaranja te nove frakcije i uručenja Tomosa, kanonska crkva je bila na svaki mogući način ugnjetavana. Bili su pokušaji podmićivanja, zastrašivanja i pritisaka na arhijereje, sveštenstvo i vernike. Osporavan je i pravni položaj kanonske crkve, hteli su uz pomoć zakonodavstva da joj promene naziv na „Ruska pravoslavna crkva u Ukrajini”. Pravnim mahinacijama hramove su preregistrovali na ime raskolničke frakcije, posle čega bi dolazila grupa nacionalista, fizički se obračunavala s vernicima kanonske crkve i otimala hramove. Stanje se privremeno smirilo s promenom predsednika. Zelenski je zauzeo stav ravnopravnog odnosa prema svim religioznim organizacijama – kaže Sapsaj.

Iz Ukrajine su, inače, sredinom januara stigle vesti da su u Zaporožju napadnuti sveštenik i đakon UPC, motivi napadača koji je imao nož nisu navedeni u tim izveštajima, ali ovakvih incidenata bilo je i ranije.

– U poslednje vreme je primetan ponovni rast napada na kanonsku crkvu. Taj novi talas napada je započet posle vesti o tome da se krajem avgusta ove godine, na poziv predsednika, očekuje dolazak vaseljenskog patrijarha Vartolomeja u Ukrajinu, inače kanonsku teritoriju Moskovske patrijaršije, koja je zbog mešanja Fanara u unutrašnje stvari svoje jurisdikcije prekinula evharistijsko i molitveno opštenje s Vaseljenskom patrijaršijom – navodi Sapsaj.

On ističe da su se u UPC pažljivo pratili nedavni događaji u Crnog Gori oko usvajanja Zakona o slobodi veroispovesti, sada stavljenog van snage, a da su neki njegovi sagovornici čak i učestovali u litijama u odbranu svetinja.

– I u Ukrajini je uvek bilo pokušaja da se utiče na pravoslavnu crkvu na tim prostorima. Ali pravoslavni duh ukrajinskih vernika je nesalomiv. Iznenadilo me je koliko u Ukrajini ima tragova srpskog prisustva. Mnogi srpski studenti su se učili u Kijevskoj duhovnoj akademiji. Zakarpatska oblast je u svoje vreme bila pod jurisdikcijom srpske crkve. Postojala su čitava srpska naselja na teritoriji današnje istočne Ukrajine. Ukrajinski jezik je mnogo sličniji srpskom nego ruski. Postoji još mnogo toga što vezuje ova dva slovenska naroda, tako da postoji potencijal i nada da se obnove i ponovo razviju srpsko-ukrajinski odnosi – ističe Nikolaj Sapsaj.

Kijevo-pečerska i Počajevska lavra pod stalnim pretnjama

Krajem godine Epifanije Dumenko, kojem je patrijarh Vartolomej uručio Tomos, napisao je da će preduzeti korake kako bi dve velike svetinje UPC, Kijevo-pečersku i Počajevsku lavru preuzeli pod okrilje „Pravoslavne crkve Ukrajine”.

– Imao sam taj blagoslov da nekoliko puta budem i u Kijevo-pečerskoj i u Počajevskoj lavri. Bratstvo je dosledno kanonskoj crkvi i takve vrste izjava nisu ništa novo za njih. Raskolnici već dugi niz godina pokušavaju da oduzmu te fundamentalne svetinje kanonske crkve. Tako je preko puta Kijevo-pečerske lavre formiran raskolnički manastir, a Počajevska lavra je okružena nacionalistima, njihovom simbolikom i spomenicima njihovih idejnih tvoraca. Tako da raskolnici samo čekaju momenat da krenu u ofanzivu. Ali verni narod ne stoji po strani. Kada god bi nacionalisti pokušali da zauzmu neku od lavri, vernici kanonske crkve iz cele Ukrajine hitaju u odbranu svojih svetinja. Izjava g. Dumenka takve vrste u ovo vreme, kada se sprema doček patrijarha Vartolomeja, može se tumačiti kao želja ukrajinskih raskolnika i državnih zvaničnika koji ih podržavaju da pokažu te svetinje velikom gostu iz Istambula, koji im je i dao legitimitet. Ali oni su i posle dobijanja takozvane autokefalije manjina u odnosu na kanonsku Ukrajinsku pravoslavnu crkvu, te nemaju mnogo šta da pokažu – smatra Sapsaj.