Ubistvo milicionera u selu Donje Prekaze

Trinaestog maja 1981, ubrzo posle albanskih nasilnih demonstracija na Kosovu i Metohiji, prilikom pokušaja hapšenja Tahira Mehaja u selu Donje Prekaze ubijena su četiri, a ranjena tri milicionera. Oni pripadaju brojnim žrtvama zločina koje su u jugoslovenskoj državi počinili albanski odmetnici (od kačaka do terorista krajem prošlog veka).

Tahir Mehaj je rođen 1943. Do 1981. je imao više od dve decenije dugu istoriju zlodela. Ishod prijave za teške telesne povrede 1960. bio je „nepoznat”, a delo „zastarelo”. Sa 30 dana zatvora kažnjen je 1961. zbog tuče. Prijava za sprečavanje službenog lica u vršenju službene dužnosti 1967. je odbačena. Sudbina krivične prijave 1968. zbog pokušaja ubistva bila je „nepoznata”. Ponovo je 1976. optužen za sprečavanje službenog lica u vršenju dužnosti, ali je prvostepena presuda ukinuta, a proces nije okončan. Kod njega su 1978. pretresom pronađena dva skrivena pištolja. Pravosnažno je osuđen 2. avgusta 1979. na dva meseca zatvora zbog nedozvoljenog držanja oružja. Patrola milicije je pokušala da ga uhapsi 28. aprila 1980. u Srbici, ali je on pucao na milicajce i pobegao. Otvorena je istraga za pokušaj ubistva i raspisana poternica 28. maja 1980. Tek 12. maja 1981. je SUP u Srbici lociralo odmetnika u kući u selu Donje Prekaze.

Sa njim su bili dve njegove žene, otac Nebih Mehaj i deca. Višesatni pregovori lokalne milicije sa njim su bili neuspešni. Pozvan je u pomoć savezni SUP, koji je lokalna milicija netačno informisala da je kuća izolovana, da su drugi objekti pretreseni i da u njima nema nikoga. Kada je Bataljon za specijalna dejstva saveznog SUP-a 13. maja, oslanjajući se na ove netačne informacije, pokušao da savlada odmetnike ubacivanjem u kuću hemijskih sredstava, uhvaćen je u unakrsnu vatru. Ubijena su četiri, a ranjena tri milicionera. U razmeni vatre su ranjeni otac i ćerka Tahira Mehaja. Istraga je pokazala da je Tahir ubio dvojicu, a njegov otac Nebih ranio jednog milicionera, dok su drugi poginuli i ranjeni „prema mestu na kome su se nalazili i položaju rana bili van nišanske linije oružja sa kojima su raspolagali Tahir i Nebih”, tj. da su osim njih dvojice dejstvovali i drugi „za sada nepoznati protivnici”. Zločinci su likvidirani akcijom novih snaga savezne milicije pomognutih oklopnim transporterima, iz kojih su u kuću ubačena hemijska sredstva. Sve vreme je insistirano da budu izbegnute žrtve i da se odmetnici savladaju hemijskim sredstvima, bez upotrebe vatrenog oružja.

Smrt je od zločinaca napravila „nacionalne heroje”. U albanskoj mitologiji i politici Tahir Mehaj je postao „politički aktivista”, koji se „snažno protivio jugoslovenskom okupatorskom sistemu”, koji je ubio desetine policajaca, uništio tenk i helikopter. Stvorena je legenda da nije hteo da se preda „srpskoj” miliciji, iako je prva njegova žrtva bio milicioner Muhamed Selmanaj. Na čelu saveznog SUP-a čije su snage delovale u ovoj akciji bio je Franjo Herljević, o akciji su odlučivali načelnik milicije u Srbici Zumer Hasanaj, rukovodilac grupe za suzbijanje kriminala u SUP-u Kosovo Bejtulah Alidemaj, pomoćnik saveznog sekretara Rahman Morina i pomoćnik pokrajinskog sekretara Bajram Maraj, a specijalnim odredom je komandovao France Kosi. Od njegove kuće je napravljeno kultno mesto.

Albanski političari obeležavaju godišnjicu njegove smrti. Na tridesetu godišnjicu, „predsednica republike Kosovo” Atifete Jahjaga je održala govor u kome je čin zločinaca označila kao „čin nacionalne odbrane”, „ljudskog dostojanstva” i „herojski akt”, tvrdeći da su oni postali „simbol slavne borbe oslobodilačke vojske Kosova koja je donela slobodu i nezavisnost Kosova, koja je donela međunarodnu podršku i intervenciju NATO-a na Srbiju i darežljivu podršku Sjedinjenih Američkih Država”. Tvrdila je da će njena „država” na tradicijama koje su postavila dvojica zločinaca, izgraditi demokratiju, postati deo evro-atlantskih integracija i Evropske unije. Na ovakvim predstavama o zločincima obrazuju se decenijama generacije Albanaca. Nadamo se da naša država neće zaboraviti njihove žrtve.

Naučni savetnik Instituta za noviju istoriju Srbije