Rajs zbijao šale s lovcima

Koliko je dr Arčibald Rajs voleo Srbe i Srbiju opšte je poznato. Zna se i kakve je oporuke ostavio, posebno u knjizi „Čujte Srbi, čuvajte se sebe”, s kim se družio, kome je sve pomagao. Naizgled, o ovom švajcarskom forenzičaru, publicisti, doktoru hemije, profesoru na Univerzitetu u Lozani, prilično se toga zna. Ono što je trebalo da se ispiše u njegovoj biografiji, odavno je učinjeno. Bio je stranac, a ipak veći Srbin od mnogih Srba, istovremeno i prijatelj našeg naroda u najtežim danima.

Uporni istraživači se, srećom, ne zadovoljavaju već poznatim činjenicama, nastojeći da pronađu nove detalje iz njegovog boravka u Srbiji. Pošlo je to za rukom i uglednom hroničaru i novinaru iz Velikog Gradišta Žarku Živanoviću, koji je istraživao Rajsovo druženje s ovdašnjim lovcima.

– Mnogi tadašnji viđeniji ljudi dolazili su u Gradište da bi lovili, učestvovali u hajkama na divljač ili bekrijali na lovačkim zabavama – pripoveda, za „Magazin”, Živanović. – Na poziv Đorđa Đoke Đorđevića i njegovog brata Pavla, ovaj kraj su, zbog lova, pohodile mnoge diplomate, lekari, sudije, načelnici, visoki policijski službenici.

Pašteta od pacova

Lovci bi tumarali po šumama, zavirivali u svaki kutak nedođije Ramskog rita, a onda odložili puške, već unapred obavešteni da će ih domaćini ugostiti na zajedničkom, veselom pikniku. Po već ustaljenom običaju, na travi bi rasprostrli čaršave ili šatorska krila, a onda ređali đakonije donete od kuće. Pričalo se da je nuđena raznovrsna hrana, posebno specijaliteti ovog kraja, i da je jedino nedostajalo „od ptice mleko”.

– Jednom takvom lovu, a potom i pikniku kao gost je prisustvovao i dr Arčibald Rajs, o čemu je zabelešku ostavio već pomenuti Đoka Đorđević – pokazuje naš sagovornik stare fotografije gradištanskih lovaca.
– On je Rajsa pozvao da dođe u ove krajeve, a kad je poziv prihvaćen, organizovan je lov s piknikom njemu u čast.

Atmosfera na druženju opuštena i srdačna, svi zbijaju šale. Rajs, čini se, prednjači u tome. Zato je i odlučio da se malo poigra s domaćinima, među kojima je najviše bilo lokalnih lovaca. Odmah im je ponudio „specijalnu paštetu”, koju su svi probali i nesebično hvalili. Oni znatiželjni nisu mogli da izdrže pa su uvaženog gosta pitali kakva je to pašteta?

– Ah, pašteta – nećkao se slavni forenzičar.
– Od pacova je, ali ne od običnih, već od posebno uzgajane vrste.

Lice mu se, kažu, uopšte nije pomerilo kad je to izgovorio, iako je verovatno hteo da pukne od smeha. Znajući da je poznati i priznati naučnik, da je „izučio visoke škole”, gotovo su svi poverovali u njegovu priču, i svima je, naravno, knedla stala u grlu. Ali, gost je gost, posebno kakav je bio dr Rajs, i zato se niko nije usudio da pokaže gnušanje, još manje da ga, nedajbože, kritikuje. Svi su se, brže-bolje, latili još većih količina vina „da što sigurnije isperu grlo od te, dozlaboga čudnovate paštete”.

Druženje je nastavljeno, sve je proteklo u najboljem redu, dragi gost srdačno je ispraćen, uz zagrljaje s tri poljupca i željom da opet dođe. Paštetu više nije spominjao, niti je rekao da je priča izmišljena. Ono što se pouzdano zna, na lovačkoj sofri pašteta je, docnije, izbegavana u širokom luku i duže vreme se niko nije usuđivao da je pomene, bio lovac ili gost. Od svega je ostala samo anegdota koja se i danas prepričava.

Gostili i kralja Milana

Ovaj deo Srbije je, pre više od jednog veka, bio veoma šumovit, s konfiguracijom terena pogodnim za uzgoj i razmnožavanje, uglavnom niske divljači. Najviše su na nišanu lovaca, koji su često zalazili u atare oko Dunava, Peka, Rama, bili zečevi, šljuke, divlje guske. Sačuvana je priča da je ovde nekoliko puta lovio i kralj Milan Obrenović.

– Posle jednog takvog lova – otkriva Živanović – kralj je posetio zatvor u Velikom Gradištu. Obilazeći zatvorenike, došao je do jednog kovača i zapodenuo razgovor s njim. Na pitanje zašto je tu, dobio je odgovor zato što je „vrškom” lovio sitnu ribu u Peku. Kralj ga je ukorio, rekavši da je prvo trebalo da sačeka da ona poraste, pa da je tek onda lovi.

Kovač ne samo da je bio prilično snalažljiv i razborit, već se nije predao, makar se pred njim nalazio i sam kralj.

– Ali, gospodaru – nastavio je monolog – mogu li bulja (grgeč) ili šljivonosa da porastu kao moruna? Dabome da ne mogu.

Kralj se, potvrdio je kasnije neko iz njegove svite, od srca nasmejao ovoj dosetki i naredio da se kovač odmah pusti iz zatvora. Da je vladar voleo lov, a pre svega pse, svedoči i razgovor s Gradištancem Dimitrijem Mitom Mirkovićem, poznatim bravarom i njegovim ličnim puškarom. Prilikom jedne posete varoši, Mita je kralju poklonio dva rasna psa, a ovaj njemu lepo urađen štap iz kojeg je mogao da se ispali jedan metak!

Lovci iz Velikog Gradišta družili su se s kolegama iz Banatske Palanke, Golupca, Požarevca, Smedereva. U posetu su odlazili konjskom zapregom i čezama, a pratila ih je muzika.

Udruženje je obnarodovalo pravila kada i kako može da se lovi, a nepoštovanje je strogo kažnjavano. Da sve nije ostalo na upozorenjima ili mrtvo slovo na papiru svedoči i slučaj kad je sreski načelnik kaznio jednog seljaka iz Đurakova zato što je zatečen u šumi s puškom i psom hrtom, iako je lov bio zabranjen. Uzalud je nesrećnik objašnjavao da ništa nije ulovio, da nije pucao, već se „samo šetao šumom”. Kazna mu je vrlo brzo stigla na naplatu.

I drugi viđeniji ljudi iz Srbije dolazili su u ove krajeve da bi lovili, a često i bez puške – da bi uživali u gostoprimstvu lovaca. U peskovitim delovima opštine jedno vreme bilo je toliko zečeva da lovci nisu potezali puške, već su ih lovili mrežama, a potom izvozili. Meso od divljeg zeca najčešće se jelo kod bogatijih porodica. Izdašno se koristilo i u srednjem veku, posebno na trpezi Nemanjića, s tim što je bilo namenjeno zanatlijama i seljacima, dok su jagnjećem pečenjem nutkani ratnici.

OSNIVAČI TRGOVCI I ZANATLIJE

Udruženje lovaca iz Velikog Gradišta osnovano je 2. avgusta 1898. godine, na Sv. Iliju. Kao osnivači pominju se poznate zanatlije, trgovci i nekoliko seljaka. Jedini intelektualac među njima bio je Oton Svetozar Draškoci, sin apotekara Morica Draškocija. Dugogodišnji blagajnik Dimitrije Mita Mirković, zvani Čvrga, brinuo je da kasa nikad ne bude prazna. Dok je on prebrojavao svaku paru, lovci su pretraživali šumarke i dolove u ataru Gradišta, u potrazi za raznovrsnom divljači.

VILA „DOBRO POLjE”

U znak priznanja za sve što je uradio za srpski narod, dr Rajsu je 1921. poklonjen plac u Topčideru na kome je on, po projektu građevinara Lazara Lackovića, sagradio vilu, pre bi se reklo jednostavnu kuću, po imenu „Dobro polje”. Naziv je dobila po mestu u Makedoniji na kojem se odigrala jedna od presudnih bitaka na Solunskom frontu 1918. godine. Izgledala je poput seoskih kuća u Srbiji: prizemna i jednostavna, sa samo četiri prostorije. I unutrašnjost je uređena u duhu Rajsovih ideja o srpskom selu.