Duh DPS-a iznad pruženih ruku Beograda i Podgorice

PODGORICA – Ne služi na čast to što te odnose još nismo digli na nivo onih koje dve države zaslužuju. Na nivo odnosa koje imaju ogromna većina stanovnika i Srbije i Crne Gore. Bilo je velikog nesnalaženja, pa je duh Demokratske partije socijalista (DPS) ostao da kruži iznad pruženih ruku sa obe strane. Te ruke još nisu stisnute u savezništvo. Ono je neophodno obema državama, kaže u razgovoru za „Politiku”, predsednik Ujedinjene Crne Gore, odgovarajući na naše pitanje da li su odnosi između Srbije i Crne Gore isti ili se ipak napredovalo, s obzirom na osećaj da tapkamo u mestu.

„Naša vlada je, umesto premišljanja, na odluku predsednika Srbije i srpske vlade da ponište prethodno proterivanje ambasadora Crne Gore iz Beograda trebalo da uzvrati istom merom i poništi odluku minule vlade o proterivanju ambasadora Božovića iz Podgorice. Kada u takvim prilikama pustite da se nešto krčka, onda se to i prekuva, pa naknadni potez zaliči na poniženje umesto da bude shvaćen kao bratsko pomirenje. Nijedna izjava s bilo koje strane u vezi s nekadašnjom zajedničkom istorijom ne zaslužuje drastičnu diplomatsku meru, jer različiti pogledi neće srušiti naše kuće. Nadam se da će naša vlada naći način da pogura brzo uspostavljanje najboljih odnosa između Podgorice i Beograda. To je naša obaveza, jer se državni aparat Crne Gore u minulih deceniju i po mnogo bolnije i više mešao u unutrašnje stvari Srbije, nego Srbija u naše unutrašnje poslove”, kaže naš sagovornik.

Ni nakon izbora od 30. avgusta ne smiruju se političke strasti u Crnoj Gori. Da li vam političko iskustvo govori da je reč o uobičajenom držanju „povišene političke temperature” pred važne lokalne izbore u Nišiću, ili je nesporazum mnogo dublji nego što se misli?

Postoje istorijske prilike kada jaka kretanja i uzavrelost naroda zbog, recimo, dugo gušene želje za promenom pritisnu „odozdo” institucije države, medije, elitu i doslovce prenesu neke dubinske nesporazume i tamo „gore”, sve do prilično letargičnih i „mrzovoljnih” krugova kojima je stalo samo do trajanja. Takvi procesi su ređi, ali su vrlo razumljivi.

Konkretno, kako je to u Crnoj Gori?

Kod nas je, međutim, na delu dugogodišnje, pa i višedecenijsko, ubeđivanje mase, od strane, političke, ekonomske i nažalost medijske elite, da je jedini spas u velikoj svađi svih sa svima i oko svega. Od tridesetih godina prošlog veka nije bilo jačeg guranja naroda na međusobno sukobljavanje, niti je bilo toliko sejača straha koji to prosto rade po zadatku, a ne iz nekog, pa i primitivnog, ubeđenja. Nažalost, ali ipak predvidivo i lako prepoznatljivo, strategija Demokratske partije socijalista (DPS) ili jednog njenog rukovodećeg kruga, pre svih predsednika Mila Đukanovića, jeste držanje upaljene šibice u svakom trenutku. To geslo glasi „u sukobljavanju je naš spas”. Guranje u sukob na kraju jedne epopeje okončano je prošle godine, nikad pre neviđenim litijskim otporom ogromnog broja građana, čime se projavila jedna kolektivna mudrost, građanska svest, upornost, veličanstven otpor raznolikog društva, tiraniji i providnom zametanju velike kavge. Okončano je pobedom potlačenih u gotovo nemogućim uslovima.

Narod se oslobodio straha i pobedio. Međutim, bivša vlast i dalje „raspiruje vatru”.

Umesto da poraženi odustanu i odreknu se bolesnih nauma, danas se dodaje nova vatra piromanskoj politici. Ljudi se zaluđuju pokličima na otpor i borbu za Crnu Goru, otpor navodnom ropstvu koje je građanskoj Crnoj Gori pripremila Srpska pravoslavna crkva, ruski i srpski svet. Ako se samo metar izmaknemo iz busija koje poražena politika neprekidno kopa i produbljuje, vidimo, međutim, da je posredi grčevito branjenje pozicija, nepotizma, privilegija, napljačkanog bogatstva i tako redom.

Dakle, nije posredi pucanje nekog sazrelog čira nasred narodnog bića, nego najbrutalnije guranje drugih, celih naroda i zajednica, u sukob kojim se maskiraju vlastite, pojedinačne zlokobne namere i želja za večnim vladanjem i dnevnom pljačkom.

Očekivanja su bila i jesu ogromna. Ljudi su strpljivi i imaju mnogo razumevanja. Nije lako naslediti nikada na izborima nepromenjenu izvršnu vlast. Stoga sam i lično vrlo trpeljiv – umerio sam svoje nade trenutku koji je posve neobičan.

Šta je to što vas ohrabruje ili nervira kod nove vlade premijera Zdravka Krivokapića?

Iskreno, potezi u pojedinim vladinim resorima me ohrabre i oduševe na dan i dva, a onda stigne razočaranje iz kojeg drugog resora. Razumem da je potrebno vreme da se kockice slože, ali verujem da čak ni mi, nenavikli na upravljanje državnim aparatom, i naša vlada bez političkog iskustva, nemamo pravo na početničke greške. Kadrovske promene moraju ići brže. Hrabriji rezovi. Brža komunikacija i posebno potpuna otvorenost prema javnosti. Vlada mora odvažno ulaziti u nagomilane probleme i sve ih brže predočavati javnosti. Komuniciranje strategije važno je koliko i sama strategija – tako je sa svakim građanskim servisom. Taj posao se radi sistemski, po pravilima. Moramo brzo osetiti predvidivost vladinih politika i njenu posvećenost dubinskom i temeljnom menjanju države. Razumem složenost, ali očekujem najbrže privikavanje izvršne vlasti, pa i na nemoguće uslove. Na muci se poznaju junaci, a pametni ljudi u panici.

Nadam se da će odnos između premijerovog tima i skupštinske većine ići uzlaznom putanjom. Samo čvrst međusobni savez može doneti dugo željene promene. Treba da budemo spremni na izmene u hodu. Ako neko ne može da prati, treba sam da odustane ili da bude zamenjen. Nisu u pitanju naše sudbine, nego sudbina države.

Očekujete li povratak DPS-a na izborima u Nikšiću ili ste optimista kad je reč o rezultatu vaše koalicije „Za budućnost Nikšića”?

Demokratska partija socijalista mora da razume da njihov poraz, pod njihovim diktatorski nametnutim pravilima, predstavlja dubok poraz njihove politike, a ne trenutnu slabost. Oni, očigledno, nisu ništa razumeli i naučili. Umesto političkog „vaskrsenja”, koje, reklo bi se, očekuju, dogodiće se njihovo novo posrtanje. Moraju imati snage za novu politiku i sasvim nove ljude, jer nikoga ne pogađaju njihove krokodilske suze i patriotizam na kojem su razorili Crnu Goru, a sebe obogatili.