Vraća se život u Donji Dragoljevac i Ljuboždu

ISTOK, DONjI DRAGOLjEVAC, LjUBOŽDA – „Sanjala sam 15 godina kako me greje metohijsko sunce, kako duvaju oštri vetrovi sa Prokletija. Rođena sam ovde, a živela sam sa porodicom u Peći. Držalo me je to da ću se jednog dana vratiti u roditeljsku kuću.”

Ovako priču započinje Svetlana Popović (59), koja se sa mužem Miodragom, do rata direktorom jedne trgovine u Peći, vratila u novosagrađenu kuću, tipsku, kakvih u Donjem Dragoljevcu, selu u opštini Istok, ima 11.

Kod porodice Popović stižemo iz Blagače, periferije Đurakovca. U Blagači, na srpskom groblju porušeni nadgrobni spomenici, iz razvaljenih ploča vire srpske kosti, lobanje... Do 1996. u crkvi na groblju živeo je parohijski pop sa porodicom. Crkva je razorena eksplozivom, zvonik je u ruševinama. Od druge crkve u središtu groblja ostao je samo krater. A bila je starija od Pećke patrijaršije.

Nekada je Donji Dragoljevac, jedno od 18 povratničkih sela u opštini Istok imao više od 30 kuća. Sve su u ratu porušene. Dojučerašnje komšije su minirale, zaposele imanja, posekle šumu.

Priča Svetlana, da joj je najžalije 70 ari cerove šume, zabrana, iz kojeg njen deda nije dao ni list da se otkine. Roditelji nisu dočekali da se vrate na svoje.

Povratničke kuće su napravljene zahvaljujući kosovskom ministru Daliboru Jevtiću, ali i Vesni Maliković, koja je šef za zajednice u Istoku. Opremljene su osnovnim nameštajem, ali još mnogo šta treba.

Imaju povratnici zajednički, seoski traktor, pa seju žito, kukuruz… Lekar im je u Osojanu, prvom povratničkom selu u Metohiji. Dece i omladine u selu nema, vratili su se samo stariji.

Donji Dragoljevac je na samo dva kilometra od Istoka, do Peći ima 20 kilometara, pazare Srbi i tamo. Selo je u potpuno albanskom okruženju, ali većih problema nemaju, ako se izuzmu krađe, lomljenje prozora u pola noći.

Svetlana je sa mužem do prošle godine držala plastenik od 200 kvadrata. Ali, odneo ga vetar, a para za novi nemaju. Sadi baštu, a s jeseni pravi ajvar za prodaju. Kupuju i Srbi i Albanci.

„Na ovoj njivi, ima 170 vrsta biljaka. Čajeva. A, ovo ovde, u dužini od stotinak metara je dren. Rađa, da jedva oberemo”, kaže ova hrabra i otresita žena. „Nikad Kosovo ne može da bude prodato dok ga ja ne prodam. Ja ovo čuvam unučićima, a oni svojim. To je srpski zavet. Nema prodaje”, britko govori Svetlana.

Dolazimo pred kuću Milijane (53) i Ranka (57) Miljkovića, koji su, kao i ostali iz skoro cele Metohije 11. juna 1999. za srpskom vojskom i policijom krenuli u nepoznato.

„Ovde su bila braća Miljković. Moj otac, stričevi, u kući nas 11. Jedan stric je imao sedmoro dece. U jednom dvorištu 35 Miljkovića. Stigli smo u Beograd, otac je posle četiri meseca od tuge preminuo. Prvi put sam u selo došao 2003, kad niko nije smeo. Sa malim detetom i ženom. Mislio sam, ako treba da okončam život, neka to bude na rodnom pragu”, govori Ranko, dugogodišnji direktor Pećke banje, dok nam pokazuje porušenu kuću.

Držali su Niljkovići do rata stoku, obrađivali 20 hektara plodne zemlje. Nadaleko je ova porodica bila poznata po uzgoju rasnih krava. Skućili su se, deca im dolaze. Srećni su, na svome. „Ja odavde samo mrtav idem. Nikad više s kućnog praga”, priča Ranko, dok Vesna pokazuje novosagrađeni pomoćni objekat. Oko kuće izriljano, cveće, mladice šljiva.

Stižemo u Ljuboždu. U selu je 14 povratničkih kuća. Poslednja sagrađena prošle godine. Selo se nalazi u Metohijskom Podgoru, ispod planinskog venca Mokre Gore. Nekada su tu živele 44 srpske porodice, više od 300 Srba. Bila je i Osnovna škola „17. novembar”. Sada je zaposeo Albanac, a na krovu albanska zastava.

Dočekuje nas Žarko Zarić. Kaže, tri puta su mu razbijali prozore. Na kućama ispisivali grafite „UČK”. U selu skoro nikog od Srba nema. Neki su u Kosovskoj Mitrovici, neki otišli u nadnicu. Levo od Žarkove kuće, srpsko groblje. „Ima nadgrobnih ploča iz četvrtog veka. Celo selo je arheološko naselje”, govori Žarko.

Srbi su ovde okrenuti manastiru Gorioč, ali i ocu Nebojši, koji je u Istoku. „Na svom sam. Ne treba mi više. Ali, trebalo bi malo pomoći nas povratnike! Mnogi nadniče po Srbiji, da bi mogli da prežive. A, ima još onih koji bi da se vrate”, priča Žarko, jedan od povratnika u Ljuboždi, gde Srbi imaju 180 hektara svoje zemlje, gde su kuće „pokrivene” kamerama. U Ljuboždi se ne spava mirno.