Država nije zabranjeni grad

Kada je Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja 2004. stupio na snagu, u stručnim krugovima u Evropi ocenjen je kao jedan od najboljih te vrste u svetu. Vremenom se pokazalo da iza pravne savršenosti postoje „fabričke greške” koje u znatnoj meri parališu njegovu primenu. Zato je početkom ove godine formirana Radna grupa za izradu nacrta izmena i dopuna ovog zakona, a prema najavama iz Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave, čitav posao bi trebalo da bude okončan do aprila.

„Mogu da otkrijem da je već posle četiri sastanka radne grupe usvojen naš predlog da poverenik ima ovlašćenje da izriče novčane kazne odgovornom licu organa vlasti, ustanove ili javnog preduzeća koje ne pruži traženu informaciju”, kaže Milan Marinović, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.

Po slovu sadašnjeg zakona, poverenik od 2017. može da izriče novčane kazne, i to u visini jedne desetine ukupnih prihoda u minuloj godini ili polovine mesečnih prihoda onog ko ne postupi po zahtevu za davanje informacija od javnog značaja. Zašto je takva mogućnost ne koristi?

Kada smo se obratili Narodnoj banci i Ministarstvu finansija, da nam kažu koliki su prihodi organa vlasti kome smo hteli da odmerimo visinu administrativne mere, rečeno nam je da ne postoji kategorija ukupnih godišnjih, odnosno mesečnih prihoda korisnika budžetskih sredstava. Nema ni metodologije da se taj prihod izračuna. Figurativno rečeno, do 2017. smo imali praćku koja istina nije mogla da previše finansijski naudi onome ko uskraćuje traženu informaciju. Onda smo dobili top, mnogo moćnije oružje – ali bez municije. To ćemo ispraviti vraćanjem na rešenja od pre četiri godine. Tada su nominalne kazne bile od 20.000 do 200.000 dinara. Videćemo da li će ostati taj raspon ili će se povećati.

Kako, po etapama, izgleda put traženja informacije od javnog značaja?

Najpre se zahtev upućuje nadležnoj adresi, to može biti ministarstvo, javno preduzeće, gradonačelnik, organi lokalne samouprave... Njihova obaveza je da odgovore u roku od 15 dana. Kako god da odgovore – da odbace zahtev, da odbiju da daju informaciju u potpunosti ili u traženoj formi, da zatraže duži rok za pribavljanje podataka – sve se to računa kao ispunjavanje obaveze. Međutim, 70 odsto žalbi koje kancelarija poverenika dobija tiču se totalnog ignorisanja zahteva.

To znači da se tražioci informacija ne udostoje ni formalnog odgovora?

Ništa. Totalno ignorisanje. To je nepodnošljiv manir i ja koristim svaku priliku da takvu praksu „ocrnim”. Zato se i zalažem da se za ćutanje propiše novčana kazna u fiksnom iznosu. Nadležni organ bi izdavao prekršajni nalog rukovodiocu ili licu ovlašćenom za davanje informacija od javnog značaja u tom organu vlasti. Predložio sam da to bude na iznos od 30.000 dinara. Smatram da bi to uticalo da ažurnije postupaju. Ne toliko zbog visine globe već zato što kad dobijete kaznu po prekršajnom nalogu, ulazite u registar sankcionisanih lica i to vas prati kad god se vrši neka provera.

Da li ste na sastancima Radne grupe za izradu nacrta izmena i dopuna razgovaralo o drugačijem ustrojstvu nadzora nad primenom Zakona o slobodnom pristupu informacijama?

Po sadašnjem rešenju, to je domen Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, a inspekcijski nadzor obavlja Upravna inspekcija u ime tog ministarstva. Do sada to nije bilo efikasno. Daću vam primer: skoro 5.000 zahteva za pokretanje prekršajnog postupka koji su 2019. predati na tridesetak prekršajnih sudova u Srbiji, samo u jednom slučaju zahtev je podnela Upravna inspekcija. Sve ostale su podnosila oštećena lica – građani, mediji, nevladine organizacije. A ni u jednom zakonu u našem pravnom sistemu, glavni podnosilac optužnog akta nije građanin već organ koji vrši nadzor. Zato želimo da kancelarija poverenika dobije ovlašćenja nadzora. Ukoliko predlog bude usvojen, poverenik bi donosio dva akta. Jedan bi se ticao sankcije za neoglašavanje u roku od 15 dana, a drugi je rešenje kojim se daje kratak rok da se postupi po zahtevu tražioca. Ako se i o to ogluše, pokretao bi se prekršajni postupak za nepostupanje po rešenju poverenika.

Osim zbog ignorisanja zahteva, tražioci informacija se kancelariji poverenika žale i kada dobiju odgovor da podaci čije obelodanjivanje zahtevaju – ne postoje. Kako postupate u takvim slučajevima?

Po sadašnjim zakonskim rešenjima, ne postoji način da utvrdimo da li tih podataka uistinu nema. Zato žalioca posavetujemo da se obrati Upravnoj inspekciji. O broju njihovih reagovanja nemam povratnu informaciju.

Pretpostavimo da Upravna inspekcija uvaži žalbu podnosioca. Šta se onda dešava, da li inspektori obave pretres prostorija organa koji je rekao da nema traženu informaciju?

Tako je, izvrše nadzor u skladu s propisima.

I šta ako nađu to „čega nema”, imaju li pravo da zaplene dokumenta?

Ne, ali su ovlašćeni da nalože davanje traženih informacija. Uz zahtev za pokretanje prekršajnog postupka zbog prikrivanja.

Važeći paragrafi propisuju da povereniku u sprovođenju Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja asistenciju pruža Vlada Srbije. Da li taj mehanizam funkcioniše?

Iako je vlada dužna da povereniku pruži asistenciju u sprovođenju Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, to se u praksi nikada nije desilo

Po mojim saznanjima, nijedne vladine asistencije nije bilo tokom 16 godina postojanja zakona. Na dopis koji smo s tim u vezi poslali iz kancelarije, odgovoreno nam je da nema pravnog osnova za takvo delovanje, pošto nikada nisu doneta podzakonska akta koja bi ovu oblast uredila. I ne vidim kako bi vlada mogla da se privoli na asistiranje. Da napomenem i ovo: na odluke Vlade Srbije po zahtevima za slobodan pristup informacijama od javnog značaja na može se izjaviti žalba povereniku. Isto važi i kada su u pitanju predsednik republike, Narodna skupština, Vrhovni kasacioni sud, Republičko pravobranilaštvo i Ustavni sud.

Pa prilično je širok krug izuzetih, samo fali da su i javna preduzeća uvrštena...

Tako je od 2004, od donošenja zakona. I to je to. Da preciziram, kada se kaže vlada, to se ne odnosi na ministarstva već na vladu kao organ vlasti. Imali smo slučaj prošle godine, Marinika Tepić je od vlade tražila odgovor na pitanje ko je i u koje svrhe koristio vladin avion. Odgovor nije dobila, žalila se nama i mi smo žalbu odbacili zbog nenadležnosti. Ne znam da li je išla na Upravni sud.

Ko su najčešći tražioci informacija od javnog značaja, kako se snalaze u svim ovim pravnim finesama na putu do ostvarenja prava koja imaju po zakonu?

U 80 odsto slučajeva to su građani, po deset posto zahteva dolazi od nevladinih organizacija i novinara. Najčešće je interesovanje za podatke o trošenju budžetskih sredstava, na šta odlazi novac javnih preduzeća, kako se raspolaže javnom svojinom, koliko novca se izdvaja za plate i troškove reprezentacije, kako se sprovode tenderi... Naravno, ima lutanja i nesnalaženja u procedurama. Mnogi previđaju da je poverenik drugostepeni organ. Znači, nama ne mogu da se obrate sa zahtevom da im pribavimo određene podatke. A dobijamo takve zahteve, čak i bez naznake od kog organa bi informacije trebalo tražiti.

U kojim slučajevima je opravdano da nadležna instanca odbije da pruži tražene informacije?

Zakon predviđa dva slučaja. Prvi – da je na tražene podatke stavljena oznaka tajnosti, i drugi, da bi obelodanjivanje prouzrokovalo veću štetu od narušavanja prava na slobodan pristup informacijama od javnog značaja. Poverenik ne može da skine pečat tajnosti, to može da uradi samo onaj ko ga je stavio, Ali imamo pravo na uvid u dokumente pod oznakom poverljivo i možemo da se u konkretnom slučaju izjasnimo da li je tajnost opravdana. Nije dovoljno da nam državni organ samo saopšti da je nešto poverljivo, mora i debelo da obrazloži zašto je to tako.

Smatrate li da je opravdano da cena spomenika Stefanu Nemanji bude tajna?

Moj stav prema tome je drugačiji od stava zamenika gradonačelnika Beograda. Želja autora spomenika da cena bude tajna ne može biti osnov za uskraćivanje informacije. Ali posrednim putem, želja autora može da bude uzrok za proglašenje tajne, ali to mora da odlukom osnaži državni organ, recimo, Vlada Srbije. Sama želja autora nije dovoljna.

Uglavnom smo govorili o teškoćama i opstrukcijama u ostvarivanju zakonskog prava na dobijanje informacija od javnog značaja. Kako bi izgledao pogled sa svetlije strane na ovu problematiku?

Voleo bih da znam odgovor na to pitanje, ali mi samo imamo uvid u žalbe na nepostupanja ili neodgovarajuća postupanja. Ne znam u kom procentu se odgovara na zahteve, na šta se odnose i kome se najčešće podnose. Zato je ideja da se izmenama zakona uvede obaveza svih organa vlasti da dostave godišnje izveštaje o broju zahteva i kako se s njima postupalo.

Na kojim promenama zakona ćete još insistirati?

Poslednjih sedmica vodim snažnu kampanju za formiranje područnih jedinica kancelarije poverenika. Hoću da se približimo građanima, da im u direktnom kontaktu objasnimo čime se bavimo i u čemu možemo da im pomognemo, ali i koja su ograničenja naše moći. Znate, nigde u svetu poverenik nije kalauz za sve brave državnih tajni. Ali država nije i ne sme da bude zabranjeni grad. Sva pitanja su legitimna i mnoge informacije ispunjavaju zakonske uslove da budu javne. Upravo je zainteresovani građanin taj koji će organe vlasti naterati da ne kriju i ono što bi, da tako kažem, morali da drže u izlogu.