Đokovićev teniski „adađo”

Kad god se nađem u ulici D'Alboni (Passy), u šesnaestom pariskom arondismanu, (odgovara našoj opštini, a Pariz ima dvadeset arondismana) odmah mi, hoću-neću, u glavi odzvanja onaj prekrasni Albinonijev (Tomaso Albinoni) poznat kao „Adagio in G Minor”. Oduvek sam mislio da je ovaj slavni „adađo” – Albinonijev.

Međutim, Francuzi uz ono Albinoni, dodaju i reč – présumé. Dakle, samo se pretpostavlja da je ovaj maestralni „adađo“ muzičko delo Albinonija. Istoričari klasične muzike smatraju da je stvarni kompozitor ove doista nenadmašne kompozicije, zapravo, profesor istorije muzike na Univerzitetu u Firenci, Italijan, Remo Đacoto (rođen je 1910. u Rimu, a umro 1998. u Pizi.)

Već je prošla ponoć u Parizu. Slušam, ponovo, i ponovo, „Adagio in G Minor”. Topim se. Nestajem. Da me onaj „kauboj, zvani korona”, onaj kauboj iz moje prethodne reportaže za „Poglede”, ne bi gledao i unosio nemir u mene, pritisnuh prekidač koji spušta električnu roletnu. E, tako sam bar miran! Pa, neću valjda dozvoliti da taj nevidljivi „kauboj zvani korona” zuri u mene dok slušam „adađo”?! Nema, šanse!

Nakon, čuvenog, „pretpostavlja se” Albinonijevog „adađa”, stavljam di-vi-di sa Kusturičinim filmom „Crna mačka beli mačor” Na francuskom, naslov filma je „Chat noir, chat blanc”. Tako da ne znaš kakve je boje mačak, a kakve mačka. Taman sam di-vi-di gurnuo kroz „prorez” i čekam film kad – telefon. Zvrrrr! Znam, ama sto posto, da me posle ponoći može samo zvati, inače drag čovek, ukrajinski biznismen Aleksandar Boguslajev. Onaj, što je, ako vas dobro služi memorija, za „samo” deset miliona evra kupio italijansko ostrvo Galimara, što je u obliku kornjače. Da li je i na ovo ostrvo kročila noga „kauboja zvanog korona”, ne znam.

„Šta ima novo”, pita me. „Ma, ništa specijalno”, odgovorih. Malopre, sam slušao „adađo”, za koji se pretpostavlja da ga je komponovao Tomaso Albinoni. A ispada da u stvari nije on, nego jedan drugi italijanski kompozitor po imenu Remo Đacoto. A sad ću da gledam film od Kusturice „Chat noir, chat blanc” na francuskom 'dvd'. „I, znaš li, kakve je boje mačak, a kakve je boje mačka?”, zadirkuje me Boguslajev. „Gledao sam ovaj film već jednom, ali nisam baš dobro skontao koje je boje mužjak, a koje je ženka”, odgovorih podsmešljivo.

„Gledaj film i dobro otvori oči, a ja ću te sutra iza ponoći nazvati da mi kažeš koje je boje mačak, a koje mačka”, reče Boguslajev, smejući se šeretski. Izusti i ono „laku noc”, pre nego što prekinu vezu. Da francuski filmski distributer u naslovu stavi „chatte noire” kao iz topa bi znao ko je mačka. Ali, nije. Baš sam se smejao kao da nikad nisam gledao ovaj film. Negde na polovini filma, skužih da je mačak bele boje budući da ga uhvatih u „flagrantnom zijanu”.

Sutradan mi je valjalo ustati u 9.30 sati da gledam meč našeg Đokovića protiv Medvedeva. S obzirom da je Medvedev u punoj formi, a naš Đoko – kako ga zovu novinari teniske rubrike pariskog sportskog dnevnika „Ekip” – ima problem sa naprslinom trbušnog mišića, rekao sam sebi – biće, šta će biti. Bio sam uveren da će Đoković ipak smoći snage da „stisne gas do daske” i – pobijedi. Ono što mi je najviše ulivalo nadu u njegovu pobedu je to što je „kralj asova” (kako je nekad dok je igrao„Ekip” zvao Gorana Ivaniševića) uspeo velikim radom da Đokoviću pomogne da, pored ostalog, postane i – „mašina za asove”.

Đokovićev servis, ruku na srce, bijaše najslabija tačka njegovog, inače, maestralnog tenisa. Kud ćeš bolji dokaz da je silno napredovao sa servisom od stotinu (!) asova koje je napravio na poslednjem AO, uoči finala sa Medvedevom. Protiv Medvedeva ne napravi više od tri, ali još jednom dokaza da je on „Agasi naših dana” i da uopšte ne postoji toliko jak i precizan servis protivnika, a kojeg on ne može vratiti u teren osvojivši pritom poen.

Nakon veličanstvene pobede nad Medvedevom, uživam gledajući naslov u dnevniku „Ekip”: „Gagner le trophée est ma réponse aux critiques” („Osvojiti pehar je moj odgovor na kritike”). Ispod ovog teksta je 226 komentara čitalaca. Nikad u životu nisam vidio toliko zavisti i ljubomore. Budući da Federera nema, većina čitalaca-komentatora u svojim postovima listom je za Nadala, bez obzira na to što je ispao protiv Cicipasa i već se vratio kući.

Na svaki način nastoji se omalovažiti i obezvrediti veliki uspeh Đokovića. U stilu, Đoković neće uspeti dostići i prestići u trofejima i rekordima Federera i Nadala. Među komentarima čitalaca primetih i dva najverovatnije naših ljudi koji žive u Francuskoj. U jednome postu Francuzima se poručuje „da će i iščeznuti, a da neće dočekati da neki francuski teniser bude svetski broj jedan u tenisu”. A u drugome, da je „Đoković veliki i čaroban teniser”. Među najboljim postovima koji hvale Đokovića je onaj pod pseudonimom BossNole97 u kojem piše: (Jadni Federer, uskoro mu neće ostati ni jedan rekord, on će biti jedan daleki suvenir).

Susrešće se Đoković i Medvedev, sigurno, negde u Monaku, gde obojica žive. Neverovatno je koliko je Novak Đoković voljen i poštovan, i kao teniser, i kao čovek, u svim državama bivše Jugoslavije! Obožavaju ga ljudi od Đevđelije do Triglava... I svugde gde god dođe, oseća se kod kuće. I kod Semira Arslanagića u Visokom u „dolini piramida” i kod prijatelja, sarajevskog tenisera Damira Džumhura.

I sa „divom sa Šalate”, teniserom Ivom Karlovićem, sjajan je prijatelj. Ne verujem da mu prilikom prelaska državnih granica zemalja na području bivše Jugoslavije traže pasoš. Fantastično vaspitani, inteligentni i odmereni, mladi gospodin Novak Đoković. Naš veliki ponos.

Idemo, Noleeee…!

Diplomirani žurnalista i profesor sociologije