Mnogo buke ni oko čega

Da li je članstvo Srbije u Evropskoj uniji izgledno: verovatno ne na duži rok. Da li se Evropljani preterano uzbuđuju dok gledaju na našu urušenu demokratiju: kako ko. A da li su kritike koje se iz Evrope upućuju zasnovane: zavisi koga pitate.

Ako onaj čijem članstvu težite podseća da postoje pravila kluba i poručuje šta treba da ispravite – a vi to odbijate – onda je umesno pitati da li vlast zaista želi Srbiju na Zapadu ili samo fingira računajući na novac a ne i na suštinske reforme bez kojih nema ulaska u EU?

Ako se pak pogleda šta sve briselske birokrate istim tim vlastima tolerišu, onda sledi novo pitanje:  da li oni zaista žele što brže priključenje Srbije uniji ili sebi grade alibi da takvu zemlju ne prime u članstvo a Srbiji neka ide kako ide.

Stanje u zemlji stvara utisak da evropske vrednosti nisu stvarno opredeljenje vlasti i značajnog dela opozicije, ali u Briselu uprkos raznim provokativnim postupcima i izjavama iz Beograda veruju u evropsko opredeljenje Aleksandra Vučića. Mogu da kritikuju, ali ne žele da uzdrmaju njegovu vlast.

Čini se da je status kvo obostrano prihvatljiva opcija. Vučiću – kako bi mogao da nastavi sa odugovlačenjem ozbiljnih reformi, evropskim liderima – kako ne bi ugrožavali svoje pozicije namećući građanima EU proširenje koje oni u ovom vremenu ne žele.

Briselske birokrate i srpska vlast sasvim lagodno sarađuju, a saglasje se ipak povremeno poremeti pa dođe do zaoštrene konverzacije. Poslednji takav slučaj je izveštaj Evropskog parlamenta.

Evroparlamentarci su beogradski režim kritikovali oštrije nego do sada. Iako je poznato da lideri zapadnog Balkana ne padaju na korupciji, između ostalog traže da se raščiste neke afere. Pominju se Jovanjica, „Krušik” i „Telekom” i očekuje epilog Savamale.

Da je vlast slušala zahteve domaće javnosti – koja traži istinu – nikada afere ne bi izašle iz granica zemlje i uselile se u izveštaj EP. Srbija bi se prikazala kao ozbiljna država. Pošto nije, onda stvar u ruke preuzimaju „tutori”. U tutorstvo nas je direktno gurnula vlast koja onda sebe veliča kao borca protiv tutorstva.

Sa dijagnosticiranom alergijom na kritiku, predsednik se junači. Šta su povrtari iz Jovanjice? Šta su mešetari iz „Krušika” i „Telekoma”? Šta su buldožer-neimari iz Savamale? Ništa. To ne postoji zato što predsednik kaže da ne postoji. Prljava kampanja N1 postoji zato što predsednik kaže da postoji.

Svestan je Vučić da su zahtevi izraz promene odnosa snaga u EP, ali ne i generalnog stava prema Beogradu koji određuju Evropska komisija ili Savet Evrope. Da je grupacija narodnjaka, kojoj je SNS pridruženi član, zadržala većinu, Srbija ne bi bila tako kritikovana. Morao je da bude učinjen kompromis grupaciji Zelenih kojoj se srpska vlast ne dopada.

Kako izveštaj nije obavezujući, manje je rizično ući u konfrontaciju. Ovdašnja zvanična reagovanja su očekivana. Evroparlamentarcima treba „objasniti” da ne znaju šta rade, da su njihove ocene loše a vlast je baš sada odlučila da se obračuna sa kriminalom i korupcijom.

Ne mogu da „lažima ostvaruju politički profit, makar bili iz EP”, poručio im je Vučić. Predsednik parlamenta ocenio je da je reč o otvorenom pritisku. Ministar vojni ponovo se isticao nepromišljenom žestinom.

Da li je Srbija žrtva političke trgovine u EP, kako se piše. Zašto bi neko ko ne ispunjava očekivanja unije bio žrtva, ali Beograd se drži slogana „kada ne prija glas, kriv je glasnik”.

Naviknuta da probleme sa glasnikom rešava po jednostavnom principu eliminacije, vlast je čak pomislila da će poslanicu Tanju Fajon ukloniti iz posredničkog tima EP. Evropljani su bili zaprepašćeni, pokušaj je propao a onda su – moguće i kao odgovor na takvo ponašanje Beograda – usledile zaoštrene kvalifikacije izveštaja EP.

Neće tu zasad biti nikakvih ozbiljnijih posledica po naprednjačku vlast, ali poruka je poslata. Lako je režimu da se ogluši o nezadovoljstvo izostankom reformi na koje upozorava grupa od 75 domaćih nevladinih organizacija i medija, ali sa onima za koje tvrde da žele da im se pridružimo ide teže.

Ispostavlja se da Vučić ne može da fascinira čitav Zapad brojkama o privrednom rastu i kilometrima auto-puteva. Ne kupuju tamo olako Zlatno doba, jer da bi bilo zlatno mora da sadrži – demokratiju.

Zapad i dalje insistira na Kosovu a od Vučića očekuje i da ne bude „remetilački faktor” u regionu. Amerika u sinergiji sa Nemačkom pojačava pritisak na Beograd da prihvati formulu „međusobnog priznanja” i sve češće ponavlja da od članstva u EU u suprotnom nema ništa.

Izveštaj EP nagoveštava da se pojačava pritisak i na drugom koloseku: napravite pravnu državu snažnih institucija, nezavisnog sudstva i medija i poštovanja svih ljudskih prava. Srpske vlasti su se dugo, uz obilatu pomoć unije, uljuljkivale da te teme neće doći na dnevni red. Ili barem ne tako jasno definisane.

Vlastodršci u Beogradu pomislili su da mogu da ponavljaju fraze o upućenosti Srbije na „partnere” u EU a da istovremeno veličaju „prijatelje” u Moskvi i „braću” u Pekingu. Zaneti sopstvenim veličinama zaboravili su da ne može neprimećeno da prođe sistematsko blaćenje Zapada po režimskim tabloidima.

Osam godina naprednjačke vlasti dovoljan su period koji uverava da režim ne želi istinske reforme a da su mu Evropljani u tome obilato pomagali. I šta sada? Da li će Vučić pod nagoveštajem rastućeg pritiska da demokratizuje zemlju Srbiju razvezati od EU?

Neće. Predsednik je svoju političku budućnost vezao za one koji su pomogli da se napravi, Evropsku uniju, a koketiranje sa Istokom koristi da bi izbegao da ga Zapad jače pritisne da reformiše društvo. Puna demokratija donosi rizike koje njegova vlast nije spremna da prihvati.

Status kvo se nastavlja. Zato izveštaj EP Vučića previše ne brine. Zna on da u Briselu ima dovoljno partnera koji su spremni da ga tolerišu.