Tišina lepo zvuči, a i raj

Posle godinu dana odsustvovanja sa međunarodnih pista, nekako razlike uočavaš više, jer pre svega imaš sećanje na ono što je bilo i nedostatak znanja o onome što se događa danas, što je u toku, koja je vrsta promena, ako ih ima. A uvek ih ima, ili na veoma vidljiv način, ili na pritajeni način, ili tako da se tek oseća u vazduhu da će doći.

Prošle godine se u Njujorku govorilo o tome da će se u restoranima i kafićima ukinuti muzika. Kao što se zna, kod nas u Beogradu se ne može razgovarati od muzike. Kako negde uđeš obavijen si zvukom koji ne ide samo preko ušiju nego preko celog tela, sve dok možeš da izdržiš, a onda ideš kući. Ovih dana, čekajući na minhenskom aerodromu let za Njujork, a kako sam stigla dosta ranije od drugih putnika, posmatrala sam kako polako stižu ostali. Grupa ljudi se uvećavala iz minuta u minut, ali je vladala neka neobična tišina. Ljudi jesu komunicirali, bile su i grupe devojaka i mladića koje su odavale utisak, po izvesnoj prisnosti, da su sa nekog fakulteta, ili iz neke od ustanova visoke edukacije, jer svi su imali pokrete svojstvene tim elitnim školama. Pretpostavljam da je i vreme nekih ekskurzija. Ta grupa je između sebe komunicirala veoma tiho.

Tokom leta, u avionu je takođe vladala tišina svih devet sati, iako je bilo i nekoliko beba i dece. Bebe su bile tihe. Na aerodromu u Njujorku, u koloni koja je brojala 13 nizova i koja se kao u jednom dobrom antičkom lavirintu povećava, jer nekad je bilo četiri niza, kao u štep-mašini, svi su stajali i govorili upola glasa. Na kraju sam i ja, posle sat vremena čekanja u redovima koji se kreću, stigla do carinika koji treba da me pusti da uđem u Ameriku. Obavili smo kratak razgovor, a onda se došlo do mojih prstiju, jer treba da se ostavi otisak levog i desnog kažiprsta. Prst treba da se spusti na jedno crveno mesto i da tako uđe u bazu podataka. Carinik mi sa dozom očajanja kaže: – Mašina neće da prihvati vaš prst. Pomislim, naravno da neće kad sam ja svoju ruku proglasila zlatnom rukom a mašina zna da to nije obična ruka, nego zlatna. Carinik to ne zna i ja mu u šali kažem da sam slikar i da sam svoju ruku proglasila zlatnom. Tek iz trećeg puta mašina je prihvatila moje prste. Tako sam imala veseo ulazak u Ameriku. Taj mladi carinik je posle bio beskrajno ljubazan, što ne očekuješ kad vidiš da ima hiljadu ljudi sa kojima priča.

Ono zbog čega sam počela priču o Njujorku koji znam već 40 godina, iz raznih njegovih i mojih godišnjih doba, iz raznih godina mog života, sa zbirom sećanja koje je i zagubljeno, ali ponekad i vrlo sveže, jeste da sam na putu od aerodroma ka gradu primetila da je Njujork počeo da savlađuje svoju periferiju. Kao i sve periferije velikih gradova, ona je nemoćna da se sama sredi, ostavljeno je sve napola, ili nije ni počelo ili je počelo da se kvari, rđa, da postaje jedan loš utisak. Odjednom, sve je uređeno, sve je savršeno. Moja prijateljica Dana kaže da rade na tome da se sve dovede u red. Ranijih godina su počeli sa farbanjem mostova, što je bio lep prizor pastelnih boja.

Na neki način, generalna ideja jeste stvaranje novog raja, makar i kao iluzije. Parkovi su uređeni, cveće je svuda, onaj strašni utisak ostavljenih kesa sa đubretom ne postoji, kao da je pronađen neki drugi način da đubre bude sklonjeno, ali da ne bude vidljivo. Pošto je lepo vreme, sunce, ljudi sede u parkovima, kao na Van Ajkovim slikama kad je predstavljao Raj. I niko kao on nije bio blizu raja, a to je ipak bio srednji vek. Kao da počinje novo doba raja, u drugom vremenu i u tišini.

Da li ta slika može biti nečim narušena?

Naravno da može. Evo, ja sam uvek taj neko ko voli da govori o budućnosti. Na američkoj televiziji su napravili emisiju koja govori o budućnosti, ali ne kao proricanje sudbine nego je to analitička emisija o tome što je jako blizu, ne za deset godina, nego već sutra. Top-tema bliske budućnosti je nafta i cena nafte i broj konzumenata koji se povećava. Govori se o ugovorima koji su sklopljeni na pet godina sa novim konzumentima Kinom i Indijom. Kažu, Evropa nema dovoljno da bi pomogla nekog drugog, tako da, s jedne strane, postoji želja za rajem, za načinom života koji bi bio adekvatan sadašnjem trenutku jedne apsolutne tehnološke mogućnosti, a s druge strane je nestajanje jednog od glavnih resursa u svetu, a trebalo je misliti i truditi se da se nešto uradi mnogo pre. Sad kad je čovečanstvo osetilo potrebu da bude bolje, da se u mnogim delovima popravi, da prihvati ekologiju i očisti planetu, planeta uzvraća udarac u nevreme, tako strašno, silovito, kao da ne želi tu utopijsku sliku raja, kao da želi da sve rasturi. Ne razumem zašto. Pitam planetu: zašto? Ako je sa dva signala, kao što su bili cunami i „Katrina” nekako dala na znanje da i ona ima svoju moć, način razmišljanja i emocije, zašto sad ne uvaži želju čovečanstva da bude bolje?

To su priče o novom dobu, o novom Raju, eko-raju. Eko-raj je sklonio otpatke, ali se pojavio problem na nebu, u kosmičkoj stanici, gde se pokvario toalet. Problem je kako ga popraviti. Niko ne ume da ga popravi. Pitanje ekologije u nebu, vasioni nešto je podjednako važno kao i na Zemlji, ali sa manje mogućnosti. Da li da se odmah prave velike bašte koje bi reciklirale sadržaj? Odmah da raste paradajz, avokado i krompir?

Previše smo sebi postavili pitanja i dobro je ako damo i poneki odgovor, makar i kao ideju. Ako helijum sa Meseca može da spasi planetu i ako transport nije preskup, krećemo. Moraju i druge planete da rade za nas, jer ćemo jednom otići tamo da ih naselimo i one treba da se pokažu u najboljem svetlu. To je galaktički zakon – biti koristan.