Тишина лепо звучи, а и рај

После годину дана одсуствовања са међународних писта, некако разлике уочаваш више, јер пре свега имаш сећање на оно што је било и недостатак знања о ономе што се догађа данас, што је у току, која је врста промена, ако их има. А увек их има, или на веома видљив начин, или на притајени начин, или тако да се тек осећа у ваздуху да ће доћи.

Прошле године се у Њујорку говорило о томе да ће се у ресторанима и кафићима укинути музика. Као што се зна, код нас у Београду се не може разговарати од музике. Како негде уђеш обавијен си звуком који не иде само преко ушију него преко целог тела, све док можеш да издржиш, а онда идеш кући. Ових дана, чекајући на минхенском аеродрому лет за Њујорк, а како сам стигла доста раније од других путника, посматрала сам како полако стижу остали. Група људи се увећавала из минута у минут, али је владала нека необична тишина. Људи јесу комуницирали, биле су и групе девојака и младића које су одавале утисак, по извесној присности, да су са неког факултета, или из неке од установа високе едукације, јер сви су имали покрете својствене тим елитним школама. Претпостављам да је и време неких екскурзија. Та група је између себе комуницирала веома тихо.

Током лета, у авиону је такође владала тишина свих девет сати, иако је било и неколико беба и деце. Бебе су биле тихе. На аеродрому у Њујорку, у колони која је бројала 13 низова и која се као у једном добром античком лавиринту повећава, јер некад је било четири низа, као у штеп-машини, сви су стајали и говорили упола гласа. На крају сам и ја, после сат времена чекања у редовима који се крећу, стигла до цариника који треба да ме пусти да уђем у Америку. Обавили смо кратак разговор, а онда се дошло до мојих прстију, јер треба да се остави отисак левог и десног кажипрста. Прст треба да се спусти на једно црвено место и да тако уђе у базу података. Цариник ми са дозом очајања каже: – Машина неће да прихвати ваш прст. Помислим, наравно да неће кад сам ја своју руку прогласила златном руком а машина зна да то није обична рука, него златна. Цариник то не зна и ја му у шали кажем да сам сликар и да сам своју руку прогласила златном. Тек из трећег пута машина је прихватила моје прсте. Тако сам имала весео улазак у Америку. Тај млади цариник је после био бескрајно љубазан, што не очекујеш кад видиш да има хиљаду људи са којима прича.

Оно због чега сам почела причу о Њујорку који знам већ 40 година, из разних његових и мојих годишњих доба, из разних година мог живота, са збиром сећања које је и загубљено, али понекад и врло свеже, јесте да сам на путу од аеродрома ка граду приметила да је Њујорк почео да савлађује своју периферију. Као и све периферије великих градова, она је немоћна да се сама среди, остављено је све напола, или није ни почело или је почело да се квари, рђа, да постаје један лош утисак. Одједном, све је уређено, све је савршено. Моја пријатељица Дана каже да раде на томе да се све доведе у ред. Ранијих година су почели са фарбањем мостова, што је био леп призор пастелних боја.

На неки начин, генерална идеја јесте стварање новог раја, макар и као илузије. Паркови су уређени, цвеће је свуда, онај страшни утисак остављених кеса са ђубретом не постоји, као да је пронађен неки други начин да ђубре буде склоњено, али да не буде видљиво. Пошто је лепо време, сунце, људи седе у парковима, као на Ван Ајковим сликама кад је представљао Рај. И нико као он није био близу раја, а то је ипак био средњи век. Као да почиње ново доба раја, у другом времену и у тишини.

Да ли та слика може бити нечим нарушена?

Наравно да може. Ево, ја сам увек тај неко ко воли да говори о будућности. На америчкој телевизији су направили емисију која говори о будућности, али не као прорицање судбине него је то аналитичка емисија о томе што је јако близу, не за десет година, него већ сутра. Топ-тема блиске будућности је нафта и цена нафте и број конзумената који се повећава. Говори се о уговорима који су склопљени на пет година са новим конзументима Кином и Индијом. Кажу, Европа нема довољно да би помогла неког другог, тако да, с једне стране, постоји жеља за рајем, за начином живота који би био адекватан садашњем тренутку једне апсолутне технолошке могућности, а с друге стране је нестајање једног од главних ресурса у свету, а требало је мислити и трудити се да се нешто уради много пре. Сад кад је човечанство осетило потребу да буде боље, да се у многим деловима поправи, да прихвати екологију и очисти планету, планета узвраћа ударац у невреме, тако страшно, силовито, као да не жели ту утопијску слику раја, као да жели да све растури. Не разумем зашто. Питам планету: зашто? Ако је са два сигнала, као што су били цунами и „Катрина” некако дала на знање да и она има своју моћ, начин размишљања и емоције, зашто сад не уважи жељу човечанства да буде боље?

То су приче о новом добу, о новом Рају, еко-рају. Еко-рај је склонио отпатке, али се појавио проблем на небу, у космичкој станици, где се покварио тоалет. Проблем је како га поправити. Нико не уме да га поправи. Питање екологије у небу, васиони нешто је подједнако важно као и на Земљи, али са мање могућности. Да ли да се одмах праве велике баште које би рециклирале садржај? Одмах да расте парадајз, авокадо и кромпир?

Превише смо себи поставили питања и добро је ако дамо и понеки одговор, макар и као идеју. Ако хелијум са Месеца може да спаси планету и ако транспорт није прескуп, крећемо. Морају и друге планете да раде за нас, јер ћемо једном отићи тамо да их населимо и оне треба да се покажу у најбољем светлу. То је галактички закон – бити користан.