Šta dolazi posle brutalizma

Sve što se poslednjih nedelja dešava na političkoj i medijskoj sceni može stvoriti utisak da je Srbija konačno dodirnula dno. Nije. Domaća politička stvarnost uvek ume da iznenadi na goru stranu, pogotovo onda kada je jedna vlast u odlasku, kada počinje njeno paranje i kada strah i panika uzimaju danak. Ključno pitanje za Srbiju je šta dolazi sutra, bez obzira na to da li će sutra doći brzo ili nešto sporije?

Opoziciona javnost u Srbiji je sklona da politiku aktuelne vlasti naziva fašističkom. To je naravno i preterano i pogrešno. Fašizam je pre svega ideologija, pa tek onda metod vladanja. A kada je ideologija u pitanju, ova, kao i prethodne vlasti, ideologiju nema – lični ćar nije ideologija. Neka mi arhitekte ne zamere ovu terminološku pozajmicu, ali metod koji se danas vidi na domaćoj sceni bih nazvao brutalizmom – vulgarno i bezobzirno vladanje lišeno političkog sadržaja i ideje.

Poslednji događaji iznova pokazuju i svu besmislenost teze o apsolutnoj vlasti jednog čoveka. Niko nikada nije imao apsolutnu vlast i samo infantilni vladari, na svoju štetu, mogu poverovati u nju. Apsolutnu vlast nisu imali ni daleko sposobniji i inteligentniji tehnolozi vlasti od ubogih balkanskih karikatura. Postoji samo iluzija apsolutne vlasti. Ona se održava onoliko dugo, koliko politička oligarhija uspeva da harmonizuje svoje privatne interese isturajući jedno ime – prvo kao simbol, potom kao kišobran, a na kraju kao gromobran.

Ako je ovo kratak opis današnje vlasti, kako bi mogla izgledati ona sutrašnja i čemu nas iskustvo uči?

Kao na kraju devedesetih godina prošlog veka, Srbija je i danas nepomirljivo podeljena na dva tabora – one koji su za predsednika i one koji su protiv njega. Kao i tada, opoziciono nastrojeni građani žele samo da „on” ode. Kao i tada, opozicioni blok je podeljen na veliki broj malih partija sa precenjenom idejom o sebi i svom značaju. Ključna razlika je, za sada, što nema stranog faktora koji bi ujedinio i organizovao opoziciju i, da upotrebim eufemizam, finansijski je ozbiljnije pomogao.

Srbija je prevratom iz oktobra 2000. platila visoku cenu tog binarnog političkog pristupa u kome ni politika ni programi nisu važni – važno je samo da „on” ode. A posle … a posle ćemo već videti. A kada je „on” otišao, došla je koalicija koja je svađe i otimanje oko vlasti započela već prvog dana, rano, zorom. Ona je ne samo dodatno ruinirala državu, već je ubila i svaku nadu u promenu. Sve ključne maligne političke brazde su tada zaorane, a danas aktuelna vlast samo dublje i bolje ore.

Bilo bi tragično da Srbija, sa iskustvom kakvo ima, ponovo utvrđuje isto gradivo. Ako opozicija nije u stanju da se ujedini oko pitanja koja su trenutno vezana isključivo za izborne uslove, kako će onda upravljati državom ako jednoga dana dođe na vlast? Kako će izgledati buduća koaliciona vlast kada krenu da se dele resori, javna preduzeća, ove i one sinekure? Hoće li morati da se iznova hrane neka nova gladna usta željna ćara? Ko i kako garantuje da se neće ponoviti ono što je već viđeno, ili gore?

Bilo bi korisno da opozicioni lideri objasne kakve su to nepremostive ideološke i koncepcijske razlike dovele do toga da Srbija ima ovako veliki broj partija na političkoj sceni. Konačno, ako su razlike tako velike, kako bi onda trebalo da izgleda zajednički politički program tih rogova u vreći?

Bilo bi dobro, odlično čak, kada bi mediji i novinari počeli ozbiljnije da se bave i politikom opozicije i da postavljaju ozbiljna pitanja o „danu posle”. Za opoziciju je velika sreća što mediji koje vlast kontroliše ne otvaraju svoja studija i što nema prilike za teška pitanja. Na taj način opozicija ima dvostruku korist – može s pravom žestoko da kritikuje provladine medije, a da se istovremeno ne izlaže riziku objašnjavajući sebe, svoju politiku i zajedničke planove.

O metodu današnjeg vladanja, o do sada neviđenoj zloupotrebi državnih institucija i medija ne treba trošiti reči. Ko to ne vidi, neće najednom progledati. Besmisleno je i nepotrebno iz dana u dan ponavljati istu kritiku vlasti, uz istu vrstu argumentacije i uz uvek isto iščuđavanja: „c, c, c”. Srbiji ne treba privremeno ujedinjena opozicija već radikalno ukrupnjavanje političke scene, smanjivanje broja poslanika u skupštini i njihovo direktno biranje. To se neće dogoditi bez pritiska javnosti, i to pre svega opozicione. A do tada, najbolje je da svi napamet nauče Disovu pesmu „Naši dani” kao himnu usuda Srbije – i juče i danas.

Ekonomista
https://nkatic.wordpress.com/