Razaranje novinarstva

Predvođeni autoritarnim vođom, ešaloni ikebana poslanika, političkih tehnokrata, lažnih misionara, lovaca u mutnom i drugih zainteresovanih profitera, sve te naprednjačke perjanice godinama pod svojom zastavom nose parolu da je sloboda javne reči ideal društva koje prave.

U stvarnosti, oštrica desničarsko-populističke varijante Maove kulturne revolucije sve dublje prodire u već zasečeno tkivo profesionalnog novinarstva pokazujući da nije u stanju da trpi pojedince ili kolektive koji slede etiku struke, drže se činjenica i pokušavaju da otkriju ono što vlast želi da sakrije.

U percepciji režima takvi mediji su nužno zlo, pojava koju moraju da trpe, a pritom zaboravljaju koliko maksimalistička opsesija kontrolom pisane ili izgovorene reči može da nanese štete javnosti, medijima pa i tvorcima totalitarnog nadzora.

Ništa marketinški naobraženi i dobrom memorijom obdareni Aleksandar Vučić nije želeo da nauči iz vremena kada je bio ministar informisanja kod Slobodana Miloševića.

Režim je tada prepoznao dva ključna medijska stuba Srbije i preko njih sprovodio svoju pogubnu  misiju, ali je „Politiku” i Televiziju Beograd do te mere pretvorio u poslušnike da su ljudi masovno prestali da kupuju novine a u vreme emitovanja televizijskog dnevnika su sa prozora i balkona udarali u šerpe i lonce.

Dve dotle ugledne medijske kuće pretvorene su u simbole slugeranjstva, a režim je u mahnitoj potrebi za apsolutnom kontrolom javnog prostora sam sebi zatvorio kanale uticaja.

Vučić bi danas da pokori i disciplinuje sve medije. U toku su sramne kampanje uz upotrebu prepoznatljivo kancerogene i opasne retorike. Cilj je politički. Baš kao što je bio onomad.

Pritom je sve do zla boga primitivno. Ne pamtim, a pamtim dosta, da je ikad bilo da režimski tabloidi naslove svojih politiziranih sočinjenja pozajmljuju iz vulgarnog zadružnog TV života, a da televizije sa nacionalnom frekvencijom tako bljuju vatru na bilo kakav pokušaj kritike vlasti.

Vođeni ritualnim dnevno-političkim profiterstvom i stranačkom propagandom, režimske apologete po medijima izdale su profesiju i lažno se predstavljaju kao novinari.

Vlast ih ohrabruje i ne krije koliko su joj srcu prirasli medijski miljenici čiji su oslonac čiste laži i poluistine koje se potkradaju a da ih većina i nije svesna. To su čauši koji su, manje ili više vešto, naučili da sriču pitanja koja su unapred dobili, da sočno podstiču na obračun sa „onima”, ili da klikću „Svaka čast Vučiću!”, što je krunski dokaz sloboda. Sve ostalo je rad protiv sopstvenog naroda.

Raspojasani u bahatosti koju im uliva vrh države, pamfletisti vlasti otvorili su novo poglavlje: medijske ratove. Nekada su važila džentlmenska pravila esnafske solidarnosti da novinari jedni druge štite i kada se apsolutno ne slažu. Ne više. Režim je uspeo i to da sruši.

Ništa od zdrave konkurencije od koje bi javnost imala najviše koristi. A i zašto bi u medijskoj sferi važila pravila koja ne važe drugde? Kako očekivati da u zemlji u kojoj se tenderi kroje po meri favorita postoji slobodna utakmica među novinskim i televizijskim kućama?

Vlast je svojim medijskim štitonošama dala zadatak da uz blagoslov sa vrha na sve načine oblate sve „neprijatelje” i „izdajnike” kako ne bi širili „maligna” viđenja stvarnosti neusklađena sa željama oholih egzekutora novinarskih sloboda. Nepokorenim medijima i civilnim organizacijama ugroženi su sigurnost i slobodan rad.

Blizu smo poslednjeg stadijuma. Pojedinci se targetiraju na način kakav je Slavka Ćuruviju oterao u smrt. Kakva crna Radna grupa vlade za bezbednost i zaštitu novinara! Prosipaju šuplje fraze dok Crtu sloboda guraju ispod leda i nemo slušaju Krik naciljanih.

Groteskno zvuče optužbe da pojedini mediji izveštavaju o pandemiji kao saboteri javnog zdravlja koji likuju kada broj preminulih raste. Dotle smo dogurali. To je bolesno.

Kafkijanskom ambijentu doprinos je pružila i Evropska unija koja se godinama oglušivala o vapaje novinara privrženih elementarnim pravilima profesije i sintagmi: informacija je sveta, komentar je slobodan.

Evropljani povremeno ukore vlast zbog ovakvog stanja stvari, ali ostavljali su utisak da ih previše ne brine što je od svih država Balkana Srbija prošle godine doživela najozbiljniji pad na listi međunarodne nevladine organizacije Reporteri bez granica.

Najnoviji proglas osam ambasadora zemalja unije mogao bi da označi kraj ovakve cinične letargije i da ospori ritualna ponavljanja srpskih vlasti da su iskreno zabrinute, da sve čine za medijske slobode a da je ovo demokratsko društvo koje bi, jelte, moglo da bude i bolje. Potom sve po starom: pritisci, ucene, strogi nadzor oglašivača koji će lako biti kažnjeni ukoliko se upute prema nepoćudnim urednicima.

Kada Aleksandar Vučić šefu delegacije EU u Srbiji kaže da je „lično posvećen” potpunoj slobodi izražavanja „budući da je sloboda medija jedna od najvećih tekovina demokratije”, da li zaista misli da mu Sem Fabrici veruje?

Kako, kada je predsednik svojevremeno rekao da novinari koje ne podnosi „lažu po nalogu EU”? Kako, kada svojim medijskim vazalima prvo izda direktivu da pokrenu hajku a onda ih „zamoli” da to više ne rade kako bi se pohvalio u Briselu?

Ovakvo maestralno lažiranje demokratskog slobodoumlja dostiže vrhunac dodatno doprinoseći da, što se mene tiče, ne verujem predsedniku koji ostavlja utisak da bi najradije da novinari i ne postoje.

Komunikacija koja bi trebalo da predstavlja središni fenomen političke kulture, srozala se na najniže civilizacijske grane. U vremenu kada državni i stranački dužnosnici sve češće proizvode duboki sram, bilo bi krajnje vreme da prestanu obračuni sa novinarima sa velikim „N”.

Kad se razgrnu svi silni spinovi, interesne zavere, optužbe na neviđeno i ostale pustošne demagogije kojima se mediji svakodnevno zasipaju, na kraju ostaje relevantno samo jedno: je li objavljena istina ili laž? Je li odbranjen opravdan interes javnosti i razotkrivena društvena šteta?

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista