Разарање новинарства

Предвођени ауторитарним вођом, ешалони икебана посланика, политичких технократа, лажних мисионара, ловаца у мутном и других заинтересованих профитера, све те напредњачке перјанице годинама под својом заставом носе паролу да је слобода јавне речи идеал друштва које праве.

У стварности, оштрица десничарско-популистичке варијанте Маове културне револуције све дубље продире у већ засечено ткиво професионалног новинарства показујући да није у стању да трпи појединце или колективе који следе етику струке, држе се чињеница и покушавају да открију оно што власт жели да сакрије.

У перцепцији режима такви медији су нужно зло, појава коју морају да трпе, а притом заборављају колико максималистичка опсесија контролом писане или изговорене речи може да нанесе штете јавности, медијима па и творцима тоталитарног надзора.

Ништа маркетиншки наображени и добром меморијом обдарени Александар Вучић није желео да научи из времена када је био министар информисања код Слободана Милошевића.

Режим је тада препознао два кључна медијска стуба Србије и преко њих спроводио своју погубну  мисију, али је „Политику” и Телевизију Београд до те мере претворио у послушнике да су људи масовно престали да купују новине а у време емитовања телевизијског дневника су са прозора и балкона ударали у шерпе и лонце.

Две дотле угледне медијске куће претворене су у симболе слугерањства, а режим је у махнитој потреби за апсолутном контролом јавног простора сам себи затворио канале утицаја.

Вучић би данас да покори и дисциплинује све медије. У току су срамне кампање уз употребу препознатљиво канцерогене и опасне реторике. Циљ је политички. Баш као што је био ономад.

Притом је све до зла бога примитивно. Не памтим, а памтим доста, да је икад било да режимски таблоиди наслове својих политизираних сочињења позајмљују из вулгарног задружног ТВ живота, а да телевизије са националном фреквенцијом тако бљују ватру на било какав покушај критике власти.

Вођени ритуалним дневно-политичким профитерством и страначком пропагандом, режимске апологете по медијима издале су професију и лажно се представљају као новинари.

Власт их охрабрује и не крије колико су јој срцу прирасли медијски миљеници чији су ослонац чисте лажи и полуистине које се поткрадају а да их већина и није свесна. То су чауши који су, мање или више вешто, научили да сричу питања која су унапред добили, да сочно подстичу на обрачун са „онима”, или да кликћу „Свака част Вучићу!”, што је крунски доказ слобода. Све остало је рад против сопственог народа.

Распојасани у бахатости коју им улива врх државе, памфлетисти власти отворили су ново поглавље: медијске ратове. Некада су важила џентлменска правила еснафске солидарности да новинари једни друге штите и када се апсолутно не слажу. Не више. Режим је успео и то да сруши.

Ништа од здраве конкуренције од које би јавност имала највише користи. А и зашто би у медијској сфери важила правила која не важе другде? Како очекивати да у земљи у којој се тендери кроје по мери фаворита постоји слободна утакмица међу новинским и телевизијским кућама?

Власт је својим медијским штитоношама дала задатак да уз благослов са врха на све начине облате све „непријатеље” и „издајнике” како не би ширили „малигна” виђења стварности неусклађена са жељама охолих егзекутора новинарских слобода. Непокореним медијима и цивилним организацијама угрожени су сигурност и слободан рад.

Близу смо последњег стадијума. Појединци се таргетирају на начин какав је Славка Ћурувију отерао у смрт. Каква црна Радна група владе за безбедност и заштиту новинара! Просипају шупље фразе док Црту слобода гурају испод леда и немо слушају Крик нациљаних.

Гротескно звуче оптужбе да поједини медији извештавају о пандемији као саботери јавног здравља који ликују када број преминулих расте. Дотле смо догурали. То је болесно.

Кафкијанском амбијенту допринос је пружила и Европска унија која се годинама оглушивала о вапаје новинара привржених елементарним правилима професије и синтагми: информација је света, коментар је слободан.

Европљани повремено укоре власт због оваквог стања ствари, али остављали су утисак да их превише не брине што је од свих држава Балкана Србија прошле године доживела најозбиљнији пад на листи међународне невладине организације Репортери без граница.

Најновији проглас осам амбасадора земаља уније могао би да означи крај овакве циничне летаргије и да оспори ритуална понављања српских власти да су искрено забринуте, да све чине за медијске слободе а да је ово демократско друштво које би, јелте, могло да буде и боље. Потом све по старом: притисци, уцене, строги надзор оглашивача који ће лако бити кажњени уколико се упуте према непоћудним уредницима.

Када Александар Вучић шефу делегације ЕУ у Србији каже да је „лично посвећен” потпуној слободи изражавања „будући да је слобода медија једна од највећих тековина демократије”, да ли заиста мисли да му Сем Фабрици верује?

Како, када је председник својевремено рекао да новинари које не подноси „лажу по налогу ЕУ”? Како, када својим медијским вазалима прво изда директиву да покрену хајку а онда их „замоли” да то више не раде како би се похвалио у Бриселу?

Овакво маестрално лажирање демократског слободоумља достиже врхунац додатно доприносећи да, што се мене тиче, не верујем председнику који оставља утисак да би најрадије да новинари и не постоје.

Комуникација која би требало да представља средишни феномен политичке културе, срозала се на најниже цивилизацијске гране. У времену када државни и страначки дужносници све чешће производе дубоки срам, било би крајње време да престану обрачуни са новинарима са великим „Н”.

Кад се разгрну сви силни спинови, интересне завере, оптужбе на невиђено и остале пустошне демагогије којима се медији свакодневно засипају, на крају остаје релевантно само једно: је ли објављена истина или лаж? Је ли одбрањен оправдан интерес јавности и разоткривена друштвена штета?

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa