Pred kapijom novog sveta

Moderni svet je u korona-kataklizmi, pre nego u bilo kakvom ideološkom projektu sa egalitarne ili liberalne strane spektra, iskusio nedeljivost sudbine čovečanstva. Priroda je na svoj način pravična i ne deli ljude. Ali njena pravičnost ovog puta nije zastala na ravnomernosti nesreće.

Međunarodni poredak koji je zatečen u trenutku pojave prvih simptoma pandemije, opstajao je od okončanja Drugog svetskog rata. Ne postoji segment planetarnog društva koji u tom periodu nije bio podeljen do   samih granica mogućeg. Na jednoj strani politička ideologija liberalnog kapitalizma, na drugoj centralizam i planska privreda; nova linija razgraničenja između Istoka i Zapada koja preseca Berlin; čitavi kontinenti raspolućeni uticajem dve super sile; nuklearni arsenali spremni i napereni prema drugoj strani; umetnost između socijalističkog realizma i Polokovog apstraktnog ekspresionizma; redovne špijunske afere i prebezi koji u prtljagu prenose vrhunske državne i vojne tajne, itd. Pa ipak, u svim tim razlikama, u uspavanim ili rasplamsalim konfliktima, svet je pola veka preživeo u, što bi Ralf Darendorf rekao,  funkcionalnom okviru koji možemo da smestimo u sintagmu „ravnoteža straha”.

Funkcionalistička ideja je delotvorna samo privremeno. Sa stanovišta „večnog mira”, kao konačnog interesa čovečanstva, ona je utopistička. Mehaničko balansiranje vojnom, ekonomskom i tehnološkom nadmoći, ili prijemčivim oblicima kulture, posebno kinematografije i popularne muzike, korišćenje ideoloških i socijalnih napetosti i kriza za prebacivanje jezička vage na svoju stranu, imperijalna diplomatska umeća, ništa nije dovelo do stvaranja beskonfliktnog svetskog društva, niti je to na taj način moguće. Stvarno i trajno razrešenje postoji samo u stavljanju ljudskog bića u središte odnosa koje nazivamo „međunarodni poredak”. Ali stvarnog ljudskog bića, onakvog kakvo ono jeste po svojoj prirodi, a ne ideološkog konstrukta kako ga zamišljaju mesije i cezari sa različitih meridijana. Pandemija kovida 19 ukazala je na krhkost licemernog nastojanja da se integrišu konfliktne razlike kako bi bile sačuvane – od političko-ekonomskih, rasnih, religijskih do  kulturoloških  i regionalnih.  Ko god je pokušao da nesreću iskoristi za sebe i ostavi je drugome potcenio je pravičnost prirode i demaskirao sopstveni egoizam. Takvo stanovište postaje vidljivo  ranije ili kasnije. A možda i sada!

Danse macabre korone reflektorski je osvetlio vrednosne sisteme koji leže u temelju svakog društva. Pokazalo se da tamo gde  je humanizam deo svakodnevnog političkog narativa, gde se sebi daje za pravo  kritičko spočitavanje svuda i svakome,  a neretko primenjuje rigorozna politika uslovljavanja, ucenjivanja i kažnjavanja, civilizacijska uzvišenost predstavlja samo mehur od sapunice.  Ili je samo jedna arogantna fraza. U apsurdnom političkom nadigravanju, iza leđa desetina hiljada bolesničkih i samrtničkih postelja, pravile su se kalkulacije čija vakcina je politički podobna da dobije upotrebnu licencu. Jedan broj zemalja, nažalost i evropskih, podlegao je kriterijumu nacionalnog egoizma, neki su se poveli za principom udvoričke lojalnosti, a neki su beskonačno čekali pomoć koja im do dana današnjeg još nije stigla. Ovakva parcijalizacija odgovora na najveću i globalnu krizu modernog doba posledica je razorenog istinskog humanizma i guranja ljudskog bića na periferiju političkih interesa. Ako budući međunarodni poredak može da harmonizuje i stabilizuje ovako podeljeni svet, onda je to moguće samo ako u njegovom središtu, u preambuli dokumenata koji će ga kanonizovati, bude čovek, univerzalan u svojoj jednostavnosti i njenim definicijama i utoliko izvan utopističkih rakursa.

Srbija i u ovakvim iskustvima može da bude primer za ugled. Naš vojnik je usred užasa Albanske golgote sačuvao ljudskost i delio svoje mrvice hleba sa zarobljenim neprijateljskim vojnicima. On je u njima prepoznavao ljudska bića i izdigao se iznad svake sebičnosti, pa i one koja bi u svakoj moralnoj analizi bila razumljiva i opravdana.  Pokazalo se da  Srbija ni u  vrtlogu pandemije nije zaboravila svoj moral i svoju lestvicu u kojoj je čovek najviša vrednost. U bogati mozaik našeg nacionalnog ponosa i  moralne uspravnosti svakako će biti ugrađeni prizori aviona „Er Srbije” koji dovoze vakcine na aerodrome u Skoplju, Podgorici i Sarajevu.  Tako je na najtežem zadatku afirmisana odgovorna politika koja je ne samo posvećena čuvanju života i zdravlja građana naše zemlje nego i postavljanju osnova za srećniju budućnost regiona.

Iako se briselske strukture Evropske unije prema Srbiji najčešće postavljaju sa karakterističnom inertnošću glomaznih sistema i neobjektivno, ovo je važna epizoda naše politike miroljubivosti i efektivne saradnje kojom Balkan otkriva mogućnost mirnog suživota. Ako Evropa ima budućnost, ona će morati da počiva na pravednosti, na saosećanju i bezrezervnoj solidarnosti. Onoliko koliko doseže pogled iz Beograda, Srbija može da bude koristan uzor i humanističko jezgro razmišljanja o uređivanju međunarodnih odnosa na novim principima.  Priroda je kao pravedni sudija dala priliku dobronamernima!

Politički filozof