Medijska agresija

Svakoga dana pojedini mediji rade za nekoga i za nešto samo njima znano. Za predmet svoje obrade imaju različite teme, počev od tumačenja načina izvršenja najtežih krivičnih dela, pa do opskurnih ljubavnih zapleta zabranjenih ljubavi. Tu su i silovanja i preljube. Postavlja se veoma opravdano pitanje: Ima li kraja „razvlačenju” pojedinih lica, kako iz pozicije, tako i iz opozicije, a i onih neopredeljenih? Većina medija, što elektronskih, što štampanih, uzela je za pravo da svakog dana podiže tiraže i gledanost nedokazanim činjenicama, po sistemu rekla-kazala. Posle mnogo vremena poneki od tih medija plati minimalnu crkavicu povređenim ljudima. Ima se utisak da ti mediji ništa drugo ne znaju da osmisle i da urede neku nedeljnu emisiju bez rasprave o temi koja još nije ni pod pravnosnažnom optužbom. Namnožili se samozvani analitičari koji satima, bez bilo kakvih posledica, što u studijima, što preko „Vajbera”, iznose nedokazane podatke i činjenice o živim ljudima koji imaju porodice. Otkuda nama poriv da tumačimo čak i dela ove poslednje grupe koja je uhapšena, ili da osuđujemo seksualne predatore pre presude suda?

Mnogi ne znaju da čak ni osuđivana lica ne smeju biti izvrgavana ruglu i podsmehu, jer svaki čovek ima dostojanstvo, a za svoja nedela će odgovarati pred sudom. Mediji mogu samo da konstatuju činjenicu da je neko osuđen za neko delo, ali ne i da iznose svoje ocene toga dela, ni posle, a kamoli pre presude suda. S ovakvim prećutnim odobravanjem takve medijske agresije od strane svih nas stiče se utisak da javnost i mediji samo čekaju kada će neko bilo šta da izjavi pa da se njegova izjava danima tumači na ovaj ili onaj način. Pritom oni koji su napadnuti ostaju usamljeni u svome paklu sve dok ne dokažu da sa takvim stvarima nemaju nikakve veze. Čak ni deca najvećih kriminalaca ne smeju biti izložena bilo kakvoj poruzi ili dovedena u ponižavajući položaj zbog toga što je njihov otac napravio bilo koje krivično delo.

Odgovornost je individualna i od suda potvrđena, a eventualna krivična dela ne mogu služiti za popunjavanje programskih šema medija. Kako tek da opravdamo rijaliti programe koji se preko cele godine emituju na više televizija, pa smo došli dotle da se stvaraju i posebni TV kanali koji služe za dodatnu medijsku podršku rijaliti dešavanjima, tj. kanal koji je posvećen tumačenju onoga što se dešava u rijalitiju. Pritom je reč o frekvencijama s nacionalnom pokrivenošću, a one su valjda opšte dobro, koje se, međutim, koristi na način koji urušava sve vrednosti građanskog društva. Tu se afirmišu samo nasilje, nemoral i ličnosti sa dna društvene lestvice. Pritom su te ličnosti čak umislile da su prave zvezde i da su krem ovoga društva, jer je njihova zarada višestruko veća od zarade, na primer, vaskularnog hirurga.

Svi oni mediji koji svakodnevno javljaju građanima koja sve krivična dela prave neki nevaljali građani, tzv. tajkuni, a da pritom ta svoja saznanja ne dostavljaju i nadležnom tužilaštvu, na određeni način prikrivaju krivična dela, jer postoji zakonska obaveza da se svako krivično delo prijavi ukoliko imate saznanja o njemu. Sada svako od nas može samo da strepi i da se nada da ga neće neko označiti kao seksualnog prestupnika, jer ako to dođe do medija – onda je dalje sve izvesno i nema mu spasa, bez obzira na to što eventualna krivica nije potvrđena čak ni optužnicom. Svakojaki SMS-ovi i snimci mobilnim telefonima javno se prikazuju na svakom koraku, bez bilo kakvih sankcija i dokaza da li je ta poruka ili izjava zaista potekla od lica koje je označeno. Čak i da jeste – to je zabranjeno iznositi bez dozvole lica na koga se poruka odnosi. Veoma je ružno što se u opskurnim medijima navodi da su, na primer, neke poznate ličnosti seksualni predatori i pre osuđujuće presude. Čak i da jesu, mediji nemaju pravo to da prenose, bez obzira na izvor informacije. Zašto ne pustimo nadležne organe da do kraja ispitaju i utvrde bilo čiju krivicu, pa tek posle toga da sud naloži objavljivanje presude? Kada će doći takvo vreme u našem društvu?

Simo S. Stokić,
dipl. pravnik