Ukrajina na prekretnici

Sjedinjene Američke Države odlučile su da u znatnoj meri pojačaju svoje vojno prisustvo u Crnom moru. Opravdanje za akciju pronađeno je u informacijama da je Rusija tokom proteklih dana takođe počela da gomila svoje trupe neposredno uz granice s Ukrajinom. Kako će se u ovakvom okruženju snaći sami žitelji druge po veličini evropske zemlje kao da malo koga interesuje. Kao i to da li će Ukrajina iz svega izaći celovita, ili će se pretvoriti u neku novu Jugoslaviju, sa svim posledicama koje takav čin sa sobom nosi.

Podsetimo, ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski sve glasnije priziva NATO da se umeša u unutrašnje sukobe u državi koju bi sam trebalo da kontroliše. Iz Brisela za sada odgovaraju oprezno, svesni da rešavanje problema bivše sovjetske republike bez ključnog učešća Moskve i na način na koji je to zamislio njen aktuelni vođa, nije nešto na šta bi bilo pametno reagovati „na prvu loptu”. Drugim rečima, u sedištu alijanse još nisu uspeli da dokuče kakvu bi korist mogli da izvuku iz avanture koju im nudi Zelenski. Mogućih posledica, međutim, i te kako su svesni.

Inicijativa ukrajinskog predsednika teško bi se mogla oceniti kao produkt samo njegove vizije. Naime, sve se previše jasno uklapa u ono što je moguće nazvati posthladnoratovskom strategijom NATO-a, a to je instaliranje vojnika zapadnih država neposredno uz ruske granice. SAD su čvrsto rešile da na Starom kontinentu podignu novi „Berlinski zid”, takav koji bi se pružao istočnim obodima zemalja članica nekadašnjeg Varšavskog pakta, zacrtanim neposredno uz nekadašnju maticu. Ali u tom „zidu” postoji velika „rupa”, čije blagorodno tlo jednostavno ne može da podnese pritisak preteškog železa i betona. To je upravo onaj deo koji Rusiju sudbinski spaja sa – Ukrajinom.

Objektivno, toliko naglašavana „meka moć” matične zemlje socijalizma u bivšoj bratskoj republici nikad nije bila fikcija. Pa ni u carskim vremenima. Ali bila je – prirodna. Dva suseda toliko su istorijski povezana da ta „meka moć” kao da više izvire iz dubine manje od dveju sestara, nego obratno. Čak i u vremenima u kojima je sva vlast nekadašnjeg SSSR-a bila koncentrisana u Moskvi, reč Kijeva i te kako je imala težinu.

Raspadom socijalističke zajednice na mape su se vratile granične linije iz ko zna koje prošlosti, ali duh koji spaja Rusiju i Ukrajinu nije iščezao. A upravo njega nastoje da razbiju planeri iz Vašingtona i Brisela, ne prezajući pritom ni od fizičkog raspada „evropske žitnice”, koju nastanjuje oko 45 miliona duša. Nešto slično onome što je devedesetih godina prošlog veka učinjeno na Balkanu.

Ne želeći da se odrekne Ukrajine, Rusija faktički nastoji i da održi njenu sadašnju celovitost. Ne iz pukog altruizma, koliko zbog sopstvenih strateških interesa, bezbednosnih i ekonomskih. Pokušaj vlasti u Kijevu da pređu u tabor zemalja pod uticajem Zapada nesumnjivo bi naveo rukovodstvo u Moskvi da odgovori žestoko. U takvim okolnostima „posao” započet 2014. na Krimu i u Donbasu sigurno bi se proširio i na neke druge ukrajinske krajeve.

Pošto Ukrajina sama ne bi mogla da se odupre ruskom naletu, uplitanje NATO i SAD bilo bi neminovno. To već predstavlja uvod u cepanje države. Malo je verovatno da bi Ukrajinci pristali na takvu kombinaciju, i sami svesni da bi se zaglibili u potpuni haos, koji bi neminovno uključio i neke neposredne susede, poput Poljske, u kojoj je već nagomilan znatan broj američkih vojnika.

Ima li ukrajinski predsednik na umu takav razvoj događaja? I ima li za takvo šta bilo čiju podršku? Njegova zemlja nije je u pravoj meri imala ni 2004–2005. kada je krenula u „narandžastu revoluciju”, pa ni deset godina kasnije, kad je s vlasti konačno uklanjala proruski orijentisanog predsednika Viktora Janukoviča. I tada je mnogo šta prevashodno zavisilo od reakcija iz Moskve.

Vojni planeri i proizvođači naoružanja svakako imaju svoju računicu, ali koliko se ona uklapa u želje miliona ljudi preko čijih leđa bi se pisao konačni račun? Ako bi ratni cilj zaista bio rasparčavanje Ukrajine, kako bi na sve odgovorili njeni građani, već sada opterećeni lošim životnim prilikama? I da li iko pita kakve su njihove želje?

Takođe, ko bi u Evropi imao hrabrosti da politički prizna drobljenje jedne tako velike zemlje? Naime, to bi moglo da inicira još neke podele, na drugim prostorima na Starom kontinentu, što danas, u 21. veku, nikome ne ide u račun. Bio bi to i konačni sumrak ideje da evropski kontinent postane zajednička kuća svih njenih naroda – od Urala do Atlantskog okeana.