Ekološki ustanak

Potresna je istina da svim građanima Srbije prete vazduh sa bojom i mirisom, zagađene zemlja i voda, a da ih vlast ponovo razvrstava u dve mučeničke kolone od kojih ni jednoj neće biti bolje ukoliko zajednički ne pokušaju da spasu čovekovu okolinu.

Kakva smo to država koja elementarni nedostatak zajedništva potvrđuje u vreme kada su Amerika i Kina u konfliktu oko svega a ipak razmišljaju da sarađuju oko ekologije, kada EU ima „zeleni dogovor”? Zar samo bombe koje padaju na glavu mogu da nas okupe?

Da bi se protresla kolektivna svest, u Beogradu je prošle nedelje održan protest pod imenom „Ekološki ustanak”, što neodoljivo podseća na alternativne pokrete koji su vladali Evropom sedamdesetih, kada su se različiti segmenti društava okupljali protiv razmeštaja američkih raketa, potom regrupisali u otporu neoliberalnom kapitalizmu, pa pravili treću formaciju oko homofobije.

Različite ljude, a raduje me što je u njima mnogo mladih, okupila je zajednička briga. „Ekološki ustanak” bi morao da bude natpolitička kategorija, ali nije.

„Svaki protest treba da zvuči politički”, opskurno tvrdi jedan politikolog i odmah dobije prostor u opozicionim medijima. Zašto da ekologija bude politizovana? Ne da ne „mora”, već bi „morala” da bude oslobođena bilo kakve politike – sem ekološke.

Zašto bi žitelji Stare planine ili četiri paraćinska sela na padinama planine Babe u otporu mini hidroelektranama, odnosno kamenolomu, bili „rušitelji” Aleksandra Vučića? Grdno greši vlast koja se drži stava da će takva „opoziciona delatnost” uz sva dozvoljena i nedozvoljena sredstva biti lako pobeđena na izborima.

Premijerka potvrđuje da je vlada spremila odgovore na svih 13 zahteva sa protesta pa se nadam da se nadležno ministarstvo za ekologiju – koje se ukida pa obnavlja – neće više oko zagađenosti vazduha oslanjati na ciklone i anticiklone čekajući da se stanje popravi promenom vremena.

Priroda ne čeka. Uzvraća svom silinom svoje moći. Zagreva atmosferu uzrokujući toplotne udare, razorne šumske požare, katastrofalne poplave, pobesnele uragane, topljenje lednika, napredovanje pustinja...

Sasvim je deplasirano delovala premijerkina opaska da su ljudi počeli da se bave ekologijom gotovo iz hobija – pošto imaju posao i platu. Neće biti. Mnogi nemaju ni posao ni platu, ali ni čist vazduh.

Oni koji podsećaju na Bor, Smederevo ili Pančevo i podatak da oko 2,5 miliona građana Srbije živi u oblastima u kojima nivo zagađenja vazduha prelazi granične vrednosti, koji vraćaju slike Potpećkog jezera i voda Lima i Drine prekrivenih tonama raznog plutajućeg otpada, na seče šuma, na sve otpadne vode ili blizu 3.000 divljih deponija koje truju obradivo zemljište i poljoprivredne proizvode, svi oni namah su optuženi da – uz obaveznu „pomoć iz inostranstva” – ekologiju koriste kao mimikriju za rušenje vlasti.

Resorna ministarka, umesto da sriče napisani i njoj nerazumljiv tekst o ekološkim izazovima, umesto da prekine sramno ćutanje koje potvrđuje da se vlast radije zamera sopstvenom narodu nego kineskim investitorima ili kompaniji „Rio Tinto”, izbacuje rafale naprednjačkih fraza.

„Iza lažne brige za životnu sredinu kriju se protagonisti propale politike i lažni zaštitnici životne sredine, koji su često potpomognuti spolja”, kaže partijska aktivistkinja koja i sama ne zna šta je snašlo kada je dobila ministarski položaj. Ali zna ko je za sve kriv:

„Funkcioneri bivšeg režima su kroz projekat ’Očistimo Srbiju’, očistili budžet Srbije, a napunili budžet Mauricijusa. Njihova suštinska briga je vazduh Mauricijusa, a ne Loznice i Bora.”

Režimski tabloidi, kao da žive na respiratorima koje im je Vučić lično poklonio a ne od istog vazduha koji svi udišemo, likuju što je „Ustanak puk’o ”. Ono šo bi trebalo da je problem svih, odmah se ubaci u „mi” i „oni”. Začas se povuče transverzala Mauricijus – Stara planina. Neodgovorno poigravanje sa zdravljem svih građana.

Nema to blage veze sa nečijim političkim platformama ili programima. Ima isključivo veze za potrebom ljudi da udišu čist vazduh sa manje čestica iz ložišta i saobraćaja, da imaju vodu za piće i navodnjavanje, da obrađuju zemlju koju nisu u nedozvoljenim količinama naselili razni pesticidi.

Šta ćemo sa malim hidroelektranama, „ubicama reka”, koje su ostvarile beznačajan energetski doprinos a velike ekološke štete? Stimuliše se prelazak na grejanje na gas, ali kada će „zelene pare”, sav novac od ekoloških taksa, ići za ekologiju?

Nema dovoljno novca, horski ponavljaju vlasti koje se menjaju. Nedostaje 500 miliona evra godišnje. Evropski podaci pokazuju da je za zaštitu životne sredine državi neophodno 15 milijardi evra. U Srbiji je 2019. izdvojeno 50 miliona.

Zelena ekonomija nije samo profitabilna, taj segment ima jednu od najvećih stopa rasta i ona će biti ekonomski pokretač. Biti van toga znači izolaciju i tehnološku stagnaciju, ali rešavanje problema se odlaže jer prioritet imaju auto-putevi, železnice i bolnice. Rabimo resurse prirode a vraćamo joj smeće i zagađenje.

Šta se sve ne preduzima u borbi protiv pandemije kovida 19, a virus je za godinu dana odneo manje života od 6.600 – koliko po procenama UN u Srbiji u istom periodu umre od zagađenog vazduha, što je stavlja u vrh svetske liste.

Da je krajnje vreme za akciju – jeste. Jasno je da nijedna država ne može preko noći da reši ekološke probleme, ali ljudi žele da vide da se nešto konkretno radi. Makar da se pozove na „ustanak” koji je imao za cilj da na svetlo dana izvuče problem koji se stalno gura pod tepih.

Neko je u vladi prepoznao opasnost. Kinezima je u Boru zatvoren rudnik a u Zrenjaninu fabrika za reciklažu plastike. Vlast bi mogla da izvuče dobru pouku: bolje raditi na vreme nego raditi pod pritiskom trgova.

Dosta više politizovanja pandemije ili ekologije. Dosta politike, želimo čistu prirodu!