Kolektivna dramska histerija

Tanjug je nedavno objavio vest da nas samo u 2021. godini očekuje 40 novih domaćih serija. Kao nekada kada su se udarnički gradile pruge, uz pesmu i radne akcije, tako se danas, sa istim entuzijazmom, uz poklič, snimaju serije – nove pruge srpske televizije. Uposleni su najzad svi, i oni koji su dugo bili skrajnuti čekajući svojih pet minuta sa diplomom akademije, i reditelji, scenaristi, glumci, montažeri, snimatelji, tonci, rasvetljivači... Napokon, kažu, ima posla!

A da li ovo naše malo tržište može da podnese teret tolike dramske radnje, mnogobrojnih junaka, tužnih i veselih krajeva? Da li smo zaista toliko gladni i željni domaćeg igranog programa nakon repriza reprize „Boljeg života”, „Srećnih ljudi”, „Porodičnog blaga”...? Ili, pak, ova renesansa dramskog programa, nagomilana kreativnost i bujica zapleta i raspleta, kriju nešto sasvim drugo? Nadjačavanje, natpevavanje, utrkivanje, borbu za nadmoć, rat kablovskih operatera, ili skretanje pažnje sa ne baš tako ružičaste svakodnevice...? Možda? Po principu one čuvene – „Dajte narodu hleba i igara”. U ovom slučaju, mnogo igara, manje hleba... da se ne osete nemaština, pandemija, vazduh koji udišemo...

Jedno je sigurno, u TV vodičima zaokružujemo serije koje se emituju, pravimo planove kad ručamo, kad večeramo, kad kuvamo, kad idemo u nabavku, kad izlazimo iz kuće... kako ne bismo neku propustili. Sedimo opčinjeni i hipnotisani uz TV ekrane jer nas svakako napolju ne čeka ništa bolje i bezbednije... Da li su to serije postale naš „bensedin”, najbolji način „da ostanemo bezbedni”, „da budemo odgovorni” kako nam poručuju sa malih ekrana?

S druge strane, trudimo se da ne pomešamo junake, glumce koji se šetaju iz jednog u drugi projekat, da ne pomešamo radnje, da se prisetimo gde je stala jedna serija, a gde počinje druga. Igramo se ponovo „Kolariću-paniću, pletemo se samiću”... Upetljavamo se i raspetljavamo... Nismo još preživeli, propatili i „sažvakali” jednu, a već stižu nove serije, ne dajući nam da se opustimo. Trenutno smo u fazi nekakve kolektivne „dramske” histerije. Hoćemo li uspeti sve da ispratimo?

Oni optimistični uporedili bi nas sa Netfliksom ili HBO produkcijom po ovom serijskom bumu. Ali, da li je zaista baš sve tako? I da li kvantitet potiskuje kvalitet? Da li se u ovom galimatijasu svega i svačega provuče i neka serija koja možda i ne zaslužuje televizijski prostor i naše vreme? Da li su neke zbrzane i možda nedovršene? Potpisnik ovih redova imao je priliku da razgovara sa ljudima iz HBO produkcije i da se uveri u to koliko je potreban studiozan rad. Da li je i kod nas tako?

TV stvaraoci, pak, brane boje svoje zastave i smatraju da nikad nije dosta domaćeg serijskog programa. Tvrde da tek hvataju zalet... Veruju u to da će kvantitet izroditi kvalitet.

Donedavno bila je zastupljena teza da nam je scenario u krizi, da posao dramaturga izumire, da posao dobijaju uvek jedni te isti... Šta se i da li se promenilo od tada?

Jedno je sigurno, danas bi svi da snimaju. Ko je tvrdio da je televizija u krizi, izgleda da se grdno prevario. Za televiziju stižu neki bolji dani... Sa dramskim programom, a bez sadržaja iz kulture i obrazovanja... Mnogi u produkciji serijskog programa vide mogućnost za bogaćenja, ali i za pokazivanje neke skrivene kreativnosti. Da li će televizija postati jedna velika arena ili će sve procvetati, a još brže uvenuti, poput prolećnog behara. Videće se u narednim mesecima. Možda dobijemo neku novu seriju za sva vremena koja će se stalno reprizirati, koju će sve generacije voleti. Serija koja će potisnuti „Bolji život” sa prestola. Da li je to uopšte moguće?