Opasne devizne igre

Po prvim projekcijama, domaća ekonomija je u prošloj godini zabeležila pad BDP-a od jednog procenta. Srbija je zauzela šesto mesto na listi evropskih država koje su kroz kovid krizu u 2020. prošle sa najmanje ekonomske štete. Od pet zemalja koje su ispred Srbije, tri su imale zanemarljivo manji pad BDP-a od srpskog. Iako Srbija nije uzela zlatnu medalju kako su to njeni zvaničnici gromoglasno i neukusno najavljivali cele protekle godine, šesto mesto je odličan rezultat i ima boju bronze.

Ako se oslonimo na ekonomsko prorokovanje MMF-a po kome će rast srpske privrede u 2021. biti oko pet procenata, slika budućnosti je još bolja. Po kumulativnom rastu BDP-a za 2020. i 2021. Srbija bi mogla zauzeti treće mesto u Evropi, odmah iza Irske i Turske. Tu negde se završava prijatna priča o ekonomskom uspehu, a otvaraju se neugodna pitanja. Najvažnije pitanje je da li će Srbija, u kratkom ili srednjem roku, uspeti da održi finansijsku stabilnost i izbegne dužničku krizu.

Spoljni dug i javni dug su već u opasnoj zoni, dok je neto investiciona pozicija Srbije još kritičnija. Država greši ako svoj optimizam zasniva na koeficijentima zaduženosti koji su izračunati na bazi visokog BDP-a iskazanog u evrima. Taj BDP je uvećan kombinacijom višegodišnjih akumuliranih inflacija i precenjenim kursom dinara. Slika zaduženosti je danas veštački ulepšana kao što je to bila i 2008, pred izbijanje velike finansijske krize.

Politika jakog dinara, a ona se vodi od 2017, najveća je greška monetarne politike. Zbog toga, kao i pred krizu 2008, stabilnost finansijskog sistema ponovo visi o jednom klinu – o kursu dinara. Ekonomski sistem je zarobljenik nerealnog kursa koji se može održavati samo uz stalni rast spoljne zaduženosti. Srbija se danas oslanja na devizne prilive koji dolaze po osnovu stranih investicija i po osnovu inozaduživanja. To su nezdravi oblici održavanja spoljne likvidnosti.

Srbija pokušava da privuče strane investicije plaćajući sulude subvencije kako bi stranci došli. U toj ludosti ima više sistema no što se na prvi pogled vidi. Srbija se oslanja na strance ne samo zato što oni otvaraju radna mesta, već i zato što se time ostvaruje devizni priliv kojim se održava spoljna likvidnost. To se delom može objasniti i zašto vlasti ne stimulišu domaće investitore. Od njih je mnogo manje „devizne koristi” i dobar deo njihovih investicija bio bi finansiran preraspodelom novca koji je već u zemlji.

Javnost, i ona stručna, ne vidi opasnost od stranih investicija pošto tu nije reč o kreditima koji se moraju vraćati u fiksnim rokovima. Ali, na duži rok, nema velike razlike između kredita i stranih ulaganja. Stranci ulažu u Srbiju kako bi zaradili i kako bi zaradu, pre ili kasnije, izneli iz zemlje. Vrlo često investitori to rade baš u trenucima kriza, upravo onda kada su države najranjivije.

Slična „devizna logika” važi i kod investicionih radova koje država poverava strancima. Iz ugla ekonomskog i nacionalnog interesa je apsurdno da stranci grade po Srbiji. On što je loše po Srbiju, dobro je po kratkoročni devizni bilans. Gradnja puteva se finansira stranim, bilateralnim kreditima, a deo tih kredita povećava neto devizni priliv, deviznu likvidnost i pomaže održavanju kursa dinara. To objašnjava, bar delom, i zašto se država nije oslonila na domaća preduzeća. Da jeste, pomenutih kredita ne bi ni bilo.

Kada se država zadužuje pozajmljujući novac na svetskom ili domaćem tržištu kapitala, uslovi zaduživanja su vidljivi, podložni su analizama i kritici – s razlogom ili bez. Kada Srbija direktnom pogodbom uzima kredite od država čija preduzeća izvode infrastrukturne radove, tada je proces, nazovimo to tako, mnogo diskretniji. Kreditori su galantni i lako odobravaju kredite jer o trošku Srbije obezbeđuju poslove sopstvenim preduzećima. U ovakvoj vrsti kreditnih aranžmana se po pravilu i prekomerno uvećavaju cene radova.

Jedini neupitno zdrav priliv deviza je onaj koji srpska preduzeća ostvaruju izvozom, a jak dinar im u tome ne pomaže. Sve drugo, pre ili kasnije, pretvara se u neku vrstu piramidalne šeme. To se jasno vidi tek onda kada je kasno, kada se devizni prilivi uspore ili stanu, a odlivi se nastave.

Poslednji je čas da opasne devizne igre prestanu, pre nego što nova kriza zakuca na vrata. Narodna banka Srbije bi trebalo da krene sa blagom korekcijom kursa u nadi da će imati vremena da ispravi veliku grešku koja je načinjena 2017. Politika kursa i racionalno trošenje deviza su jedini mehanizmi koje država ima pod svojom kontrolom. Sve ostalo zavisi od sreće i milosti stranaca. I konačno, ne ohrabruje činjenica da se svetski analitičari i institucije danas slažu samo u jednom – pred državama u razvoju je period velikih dužničkih kriza.

Ekonomista
https://nkatic.wordpress.com/