Dijego Maradona je uzor i za moj rad

VIŠE OD SPORTA
Kad je neko, kao Uroš Đurić (44), stvaralački obdaren za više umetničkih i radnih izazova uglavnom ne stiže da postigne maksimum u svom osnovnom životnom opredeljenju. Ali, to nije njegov slučaj.

Uroš je magistar likovnih umetnosti. Na likovnoj sceni je od 1989. godine, a imao je više od 130 izložbi u zemlji i inostranstvu. Izlagao je u Parizu, Beču, Strazburu, Berlinu, Gracu, Čikagu... A sad, za jesen, priprema radove za prvo gostovanje u Makedoniji, u Nacionalnoj galeriji u Skoplju.

Uz sve ovo on je ostvario i desetak filmskih i televizijskih uloga. Bio je upečatljiv lik u seriji filmova „Mi nismo anđeli”. Radio je i kao di-džej po klubovima da bi preživeo devedesete. On je i novinar, radio reporter, uređuje „Sportski ritam srca” na Radiju B 92. Jedan je od osnivača umetničkog udruženja „Remont”, istoimene galerije i magazina... 

Za sve ove delatnosti dobio je niz nagrada od kojih, za likovnu umetnost, na Oktobarskom salonu, Memorijalu „Nadežde Petrović”, Bijenalu mladih...

Koje priznanje Vam je najdraže?

To je ono koje smo nas dvojica komentatora, Zoran Panjković i ja, dobili od kritičara Feliksa Pašića. On nam je u svojoj rubrici, u „TV Novostima”, u novembru 2001. godine, dao najvišu ocenu za komentarisanje oproštajne fudbalske utakmice Dijega Maradone. Bio je to susret Argentina – Svet (6:3). Igran je u Buenos Ajresu. Slavljenik je postigao dva gola, oba sa penala, a bio je glavni učesnik u svim akcijama i kod preostala četiri pogotka svoje ekipe.

Ko Vas je angažovao za taj posao?

Televizija B 92 je u to vreme startovala bez sportske redakcije, a Radio B 92 je tada imao, a i danas ima, emisiju „Ritam sportskog srca” koju je uređivao Zoran Panjković, a sad to činim ja. Zoran je znao da sam veliki fan Dijega Maradone, pa me pozvao da taj događaj, iz studija, ispratimo zajedno. I mi smo taj klasični prenos pretvorili u kreativnu priču. Bio sam tada i grub, čak surov, prema Maradoni, komentarišući neke situacije, ali ta brutalnost je bila kao ona prema bratu koji je životno malo posrnuo, ali je u svom poslu žestoko bolji od ostalih...  

Kakve su bile reakcije na ove komentare?

Bilo je i onih koji tu nisu razumeli, pa je u toku prenosa, bili i pretnji redakciji i nama, komentatorima. Naravno, znali su i oni da je Maradona 1986. u Meksiku postigao antologijski gol rukom protiv Engleske, da se, po nekim pričama, družio sa italijanskim mafijašima u Napulju, da je zbog, navodnog, uzimanja droge izbačen sa Mundijala u Americi 1994... Ali, svi ti koji su nam tokom prenosa pretili smatrali su, ipak, da je Maradona, kao fudbalski bog, nedodirljiv i u privatnom životu. Naravno, i ja, generalno, mislim isto, ali posao komentatora me obavezuje da uz sve „boje” Maradonine ličnosti objasnim i onu „crnu”.

Ko se uplašio tih pretnji?

Bili su to, uglavnom svi iz naše televizije, ljudi iz tehnike, režije... koji su od nas dvojice, u poluvremenu utakmice, tražili da budemo malo umereniji jer su te pretnje išle tako daleko da mi je i supruga, Milena, koja je montažer u ovoj televiziji, kazala da im stižu poruke o upadu u studio i razbijanje svega... Ipak, mi smo na isti način nastavili komentarisanje prenosa iz Buenos Ajresa. A kad se sve sleglo, sabralo i oduzelo stigle su nam pohvale sa svih strana...  

Da li možete da živite od svog rada?

Mislim da od svakog rada može da se živi. Mogu da kažem da, kao umetnik, slikar, živim dobro. Moji prohtevi i moje ideje o životu su takvi da se uklapam u šemu komotnog ponašanja. Bez zavisnosti od bilo koga. To znači da nikome ne moram da kažem da je pametan ako je glup, kao ni ružnom da je lep... Moj cilj je da nemam nikoga iznad sebe. Osim supruge. Ona, samo ponekad, traži da radim malo više na promociji i plasmanu svojih radova. I ja to učinim. U svim ostalim situacijama živim opušteno.

Koliko je koštala Vaša najskuplja slika?

Najveću cenu postigao sam u Beču, za rad koji sam prodao njihovom muzeju savremene umetnosti. Za taj novac sam mogao da kupim jedan dobar novi automobil. To su otkupi koji se dešavaju jedanput u dve, tri godine. A sve ostalo je, pogotovo kad živite u Srbiji, krajnje rizično. Ali, postoje mali radovi i male pare...

Da li Vam je važno ko kupuje Vaše radove?

Stariji umetnici, koliko znam, žele da biraju kupce, a to, po meni, nije dobro. Mislim da to čak vređa ljude. Umetnik takvim stavom sebe proglašava natčovekom. Uživam u činjenici da moje slike, i sve moje radove, vole i kupuju ljudi svih zanimanja, različitog stepena obrazovanja, boje kože i veroispovesti. Za mene je i ta širina mojih fanova posebna nagrada.

Šta na Vas utiče dok slikate?

Mnogo toga. Ali, primaran je uvek i samo – instinkt. To je ideja vodilja u stvaranju svakog dela. Sve ostalo je nadgradnja. A ta nadgradnja zavisi od niza događanja. Na taj rad može da utiče pročitana knjiga, raspoloženje umetnika... Moj atelje nije bez muzike sa kompakt diska. Volim da me „podiže” muzika koju želim. Muzika je veoma dobra motivacija za sve.

Ko su Vam uzori?

Ne mogu da kažem da imam uzore u profesiji, ali imam uzore u ljudima koji imaju jasan pristup svom poslu, a taj posao ne mora da bude i moj. Ko ne bi voleo da radi svoj posao na način kako Maradona igra fudbal... Da bi neko to bio, mora mnogo da uči. Nema napretka u bilo kom poslu bez novih znanja. Zato su moji uzori ljudi koji svoju profesiju dovode do najvećih visina.

Po čemu posebno pamtite Likovnu akademiju?

Po noćnom klubu. U moje vreme, u toku osamdesetih, taj klub su vodili studenti. Tu sam skupljao uličnu energiju i mnoga znanja. Bilo je to vrlo erotično mesto, puno izazova za sve vrste strasti. Taj klub me uveo u Akademiju. Jer, pre toga sam bio student istorije umetnosti.

Kako doživljavate političku scenu Srbije?

Mislim da smo mi u nekoj vrsti unutrašnje blokade koja veoma uspešno pospešuje i onu spoljnu. Jer, da je naša scena jača drugačije bi nas gledali i svi van granica Srbije. A imali smo od 2000. godine veliku energiju koja je potrošena u međusobnim borbama za vlast na svakom koraku. Plašim se da ćemo postati samo sirovinska baza razvijenim zemljama.

Koja stranka je Vaša?

U ovoj pariskoj podeli smatram da nijedna od postojećih partija ne ispunjava ni minimum kriterijuma za svoje postojanje. To je strašan deo naše stvarnosti.

Šta biste o tome kazali Borisu Tadiću?

Boris je bio dva puta na mojim izložbama. Pričali smo. Ali, ne znam koliko on lično može da reši sve probleme bez prave pomoći državnih ustanova i ministara. Što se kulture tiče mislim da je kandidat za novog ministra, Nebojša Bradić, bolje rešenje od sadašnjeg Voje Brajovića. To kažem samo zbog toga što znam da se Bradić bavi organizacijom posla, a Brajović, uglavnom, samo glumom.

Za čim tragate putujući svetom?

Mene zanima, pre svega, život ljudi, kako je organizovan, u kom smeru se kreće, da li im je cilj na vidiku... Na tom putovanju kroz život veoma su značajni međuljudski odnosi. Što su ti odnosi bolji nacija je zdravija. U takvom okruženju diše se punim plućima. A mi smo još daleko od tog načina razmišljanja.

A gde je raj na zemlji?

Raj je, koliko ja znam, uvek, u nama, u srcu. Onaj ko ima raj u srcu živeće fantastično i u najvećem paklu. Ali, raj se ne nalazi, on se osvaja. Ko to ne zna, mnogo luta i pati.

Kako tumačite vaš poljubac u usta sa Srđanom u filmu „Anđeli 2”?

Nema tu priče o homo odnosima. To je poljubac dva anđela, a oni su bespolna bića, a ne dva čoveka. Tako je to po scenariju...

A da li je u „Anđelima 3” Seka Aleksić bespolno biće?

Nažalost, nisam mogao da je prihvatim drugačije. Uloga mi je bila bespolna. Mada bih rado menjao ulogu da je bilo neke jače kombinacije. A Seka se u tom filmu vrlo vešto prošetala i pokazala da je i devojka s ozbiljnim darom.

 Da li slikate aktove?

Nekad sam to činio više, a sad ne slikam klasičan akt, ali radim ono što bi se moglo smatrati pornografskim sadržajem. To mi je pomoglo da u Barseloni, na izložbi pod imenom „Erosov vrt”, budem u jednom takvom sazivu kakav je tu ostvaren: Pikaso, Dali, Rebeka Horn... Tada sam prodao jedan rad. Na slici je moj kum, Stevan Markuš, u seksualnom odnosu sa kokoškom. Kokoška je izgledala jako zadovoljno...

Na pola ste života, čemu se nadate?

Ničemu. Od rođenja živim kao surfer na talasima. I uvek očekujem taj novi, veći talas.

Šta mislite o susretu sa Venerom a la Botičeli, uživo?

To nije moj tip žene.

Šta je savršena sreća?

Kad se osećate udobno u svojoj koži.

Ko je najveća ljubav Vašeg života?

To je moja desetogodišnja ćerka Hana. Kad smo je dobili, bio je to trenutak potpune, dotad nepoznate, sreće.