​Aprilske deponije

Ovaj mesec je jasno pokazao kako se opasno šalimo sa sopstvenim životima. Deponije raznog otpada su prekrile zelene padine i rečice pokraj gradova, a gomile laži su prekrile ono malo istine koje se dočepamo s mukom i gajimo u staklenim baštama, daleko od televizija  sa nacionalističkom frekvencijom i tabloida.

Kada je, onomad, Predsednik zasukao rukave, taman sam pomislio da će da krene sa iskopavanjem onog „ kompletnog idiota”, baš na petogodišnjicu Savamale. A on primio vakcinu, što je pretvoreno u nacionalni  spektakl, da ne kažem praznik. Svaka mu čast, ruku na srce, i na nabavljenim vakcinama, koje neki drugi kompletni  idioti odbijaju da prime. Sad, kako ih je nabavio, neka ostane državna tajna, među okeanima tajni, kroz koje ga provodi  Svevišnji, kao ono Mojsija u Egiptu. Sve do Zlatnog teleta, pardon doba, u koje zurimo opčinjeni. Što reče jedan aforističar (Ljuba  Ilić): Narodu je obećano zlatno doba, ali su zalihe ograničene.

I ovog meseca je u skupštini glavna tema bio Đilas. Na njemu je demonstrirana većina, koja nikako da ga uhapsi zbog onih minuta na RTS-u. Minuta koje su sada izgleda pokupili Šešelj i Čanak, dok ih Vučić dobija gratis, po službenoj dužnosti. Svi gađaju  Đilasa, a njemu ništa. Kao da igraju pikado sa kuvanim špagetima.

A onamo, namo, za brda ona, Milo ne pušta vlast. Njegovi su kao krpelji prionuli na sve funkcije, dok se nova vlast prepire kakvu i koliku pincetu da nabavi radi „otkrpljavanja”. Tamo je zavladao novi virus komit 20, protiv kojeg je jedini lek boravak među rešetkama. Bez viskija, tenisa i džakuzija. Beograd, umesto da pomogne braći, pomalo doliva ulje na vatru, valjda spremajući roštilj na plaži ovog leta.

U aprilu su se pojavili i oni „non-pejper” dokumenti, za koje vlast, pa i veći deo naroda, smatra da su upotrebljivi samo u toaletu. Pa bolje i to nego da nam opet uvale šmirgl-papir.

Tako uplovismo u maj, mesec prevrata, ali, što se opozicije tiče, čun se ljuljnu, ode sanak pusti.