Moć duha jača od fizičke

Dugo traje blistava karijera Novaka Đokovića, mnogo duže od rokova koje su mu predviđani, pa redom kršeni. Moglo bi se reći da traje u inat predviđanjima. I to ne bi bilo pogrešno, ali ni približno dovoljno da se objasni svetsko tenisko čudo iz zemlje koja živi za fudbalsku loptu, a ponosi se košarkaškom, odbojkaškom i vaterpolo loptom.

Ovih dana se ponovo spremaju pogrešna predviđanja, hranjena neočekivanim neuspesima najboljeg tenisera sveta na početku sezone šljake. Dva poraza od igrača ispod prvih 25 na svetu, Danijela Evansa u Monte Karlu i Aslana Karaceva u Beogradu, zabrinula su i samog Đokovića, ali i podsetila da to nije novo u karijeri sportiste koji se posla svakog pada dizao i ponovo rastao, zajedno sa svojim rekordima.

Sezona šljake nije krenula po uobičajenom planu. Uvodne mečeve u Monte Karlu i Beogradu odigrao je iznad očekivanja posle dugog odmora od devete titule u Melburnu. Nije bilo onih postepenih i mučnih uigravanja, ali ni karakteristične čvrstine kada su potom naišli uporni borci. Turnirski plan se pretumbao naglim izmenama, dobrim delom i zbog Đokovićeve velike želje da Beograd vrati na svetsku tenisku mapu. I tu je bilo gorkih pilula, jer su u poslednji čas, dan za danom, otkazivali Tim, Monfis, Verdasko, Puj, Veseli ... Ni ukupni rezultat osmorice naših učesnika na turniru serije 250 nije opravdao glavni cilj, a želja da pred najbližima u svom rodnom gradu pokaže šta zna nije se ostvarila.

Usledila je odluka o otkazivanju mastersa u Madridu, možda povezana i sa željom da 34. rođendan dočeka na drugom beogradskom turniru, 22. maja, neposredno uoči pariskog grend slem turnira na Rolan Garosu. Šta god radio, Novak Đoković ponosno predstavlja svoju zemlju i sanja o njenoj lepšoj budućnosti – teniskoj i svakoj drugoj. Sve što uspe u tom smeru puni mu „baterije”, koliko i serije pobeda na velikoj sceni.

Kada se oblaci nakupe, sevne i poneka munja. Tek što se desilo da naš teniser izgubi prvo mesto na dotle nevažnoj i nezvaničnoj listi isključivo ovogodišnjih poena, Asocijacija teniskih profesionalaca (ATP) je „između redova” jedne vesti, pod tačkom „Da li znate?”, obelodanila da će upravo ta lista biti odlučujuća u određivanju najboljeg tenisera 2021. godine. Time je doveden u pitanje sledeći i najbrže dostižni rekord našeg asa, da sedmom godinom na čelu ATP liste ostavi za sobom Pita Samprasa i postane jedini i apsolutni rekorder.

Ni to nije prvina. Prošao je Đoković mnogo nepravdi i podmetanja, a posebno bi mogao da ih očekuje od ATP, organizacije čiji je način rada i uticaj želeo da menja. I upravo je to zadivljujuće, kako ga nijedan udarac nije slomio, kao što i na terenu ne dozvoljava da bude slomljen, čak i kada se sve deluje bezizlazno. Daleko od toga da nije donosio hirovite odluke, ali greške su služile da budu popravljane, a prioriteti su ostali isti: s jedne strane – najviši dometi na ličnom planu, a s druge – želja da pomogne svom rodu i svima za koje smatra da to zaslužuju.

Javni deo hronike takvih odluka u bitnim momentima mogao bi da počne 9. aprila 2006, kada je kao 64. teniser sveta doneo pobedu reprezentaciji protiv Velike Britanije i odmah potom odbio ponudu da pređe u britanski tim. To je tinejdžerska odluka zbog koje se nikada nije pokajao, iako je tek tri godine kasnije progovorio o njoj („Ja sam Srbin i ponosan sam što sam Srbin. Nisam želeo to da kvarim samo zbog boljih uslova u drugoj državi... Odluka je bila samo moja.”).

Za ovih 15 godina, velike uspehe su često pratili periodi padova. Posle prve grend slem titule u Melburnu 2008, kada je već čvrsto držao treće mesto na svetu, u Marselju je pretrpeo jedini poraz od 30. po rangu Simona (uz kasnijih 11 pobeda), na startu Majamija ga je savladao tada 122. Anderson, u drugom kolu Vimbldona 75. Safin, a u drugom kolu Madrida – 21. Karlović. Ipak je godinu završio prvom titulom na godišnjem mastersu.

Tri godine razočaranja, poraza u finalima i razmišljanja o prekidu karijere, prošle su do najvećeg uzleta 2011. godine. I opet je naišla kriza 2012. godine i već su se mnogi pitali da li je istrošio municiju, a tek je bio na početku dominacije. Pa onda kraj 2013, kada mu Rafael Nadal preuzima prvo mesto, a kritičari se pitaju zašto je angažovao Borisa Bekera uz Marjana Vajdu. Period od sredine 2014. do sredine 2016. doneo mu je dotle neviđenu nadmoć, a njegova 2015. proglašena je za jednu od najblistavijih sezona svih vremena.

Posle konačnog osvajanja Rolan Garosa 2016  (iz 12. pokušaja), jedini vlasnik sva četiri najveća pehara na tri različite podloge došao je do duboke, ali i sasvim razumljive krize motivacije. Pune dve godine čitali smo „dobronamerne” savete da završi karijeru i sačuva ugled, ali Novak nije tako razmišljao. Osvojio je pet od narednih sedam najvećih turnira, postao najduži vladar u istoriji ATP liste  i ovogodišnjom pobedom u Melburnu ugledao pred sobom novi cilj: na samo dva grend slem pehara odstojanja od dvojice rekordera, Rodžera Federera i Rafaela Nadal.

Za Novaka Đokovića niko ne mora da brine, čak i da sutra reši da završi karijeru, a daleko je od toga. Niko više i ne sumnja da će igrati sve dok veruje u obaranje rekorda. Možda je najneverovatnije poređenje njegove dugovečnosti sa Federerovom. Pre desetak godina svi su procenjivali da Švajcarac duže traje zahvaljujući urođenoj lakoći igre i fizičkim predispozicijama, a Đoković ovog meseca ulazi u 35. godinu sa mnogo boljim rezultatima posle tridesete nego što ih je „maestro” imao. Moć duha zasenjuje fizičke kvalitete ostalih.