Моћ духа јача од физичке

Дуго траје блистава каријера Новака Ђоковића, много дуже од рокова које су му предвиђани, па редом кршени. Могло би се рећи да траје у инат предвиђањима. И то не би било погрешно, али ни приближно довољно да се објасни светско тениско чудо из земље која живи за фудбалску лопту, а поноси се кошаркашком, одбојкашком и ватерполо лоптом.

Ових дана се поново спремају погрешна предвиђања, храњена неочекиваним неуспесима најбољег тенисера света на почетку сезоне шљаке. Два пораза од играча испод првих 25 на свету, Данијела Еванса у Монте Карлу и Аслана Карацева у Београду, забринула су и самог Ђоковића, али и подсетила да то није ново у каријери спортисте који се посла сваког пада дизао и поново растао, заједно са својим рекордима.

Сезона шљаке није кренула по уобичајеном плану. Уводне мечеве у Монте Карлу и Београду одиграо је изнад очекивања после дугог одмора од девете титуле у Мелбурну. Није било оних постепених и мучних уигравања, али ни карактеристичне чврстине када су потом наишли упорни борци. Турнирски план се претумбао наглим изменама, добрим делом и због Ђоковићеве велике жеље да Београд врати на светску тениску мапу. И ту је било горких пилула, јер су у последњи час, дан за даном, отказивали Тим, Монфис, Вердаско, Пуј, Весели ... Ни укупни резултат осморице наших учесника на турниру серије 250 није оправдао главни циљ, а жеља да пред најближима у свом родном граду покаже шта зна није се остварила.

Уследила је одлука о отказивању мастерса у Мадриду, можда повезана и са жељом да 34. рођендан дочека на другом београдском турниру, 22. маја, непосредно уочи париског гренд слем турнира на Ролан Гаросу. Шта год радио, Новак Ђоковић поносно представља своју земљу и сања о њеној лепшој будућности – тениској и свакој другој. Све што успе у том смеру пуни му „батерије”, колико и серије победа на великој сцени.

Када се облаци накупе, севне и понека муња. Тек што се десило да наш тенисер изгуби прво место на дотле неважној и незваничној листи искључиво овогодишњих поена, Асоцијација тениских професионалаца (АТП) је „између редова” једне вести, под тачком „Да ли знате?”, обелоданила да ће управо та листа бити одлучујућа у одређивању најбољег тенисера 2021. године. Тиме је доведен у питање следећи и најбрже достижни рекорд нашег аса, да седмом годином на челу АТП листе остави за собом Пита Сампраса и постане једини и апсолутни рекордер.

Ни то није првина. Прошао је Ђоковић много неправди и подметања, а посебно би могао да их очекује од АТП, организације чији је начин рада и утицај желео да мења. И управо је то задивљујуће, како га ниједан ударац није сломио, као што и на терену не дозвољава да буде сломљен, чак и када се све делује безизлазно. Далеко од тога да није доносио хировите одлуке, али грешке су служиле да буду поправљане, а приоритети су остали исти: с једне стране – највиши домети на личном плану, а с друге – жеља да помогне свом роду и свима за које сматра да то заслужују.

Јавни део хронике таквих одлука у битним моментима могао би да почне 9. априла 2006, када је као 64. тенисер света донео победу репрезентацији против Велике Британије и одмах потом одбио понуду да пређе у британски тим. То је тинејџерска одлука због које се никада није покајао, иако је тек три године касније проговорио о њој („Ја сам Србин и поносан сам што сам Србин. Нисам желео то да кварим само због бољих услова у другој држави... Одлука је била само моја.”).

За ових 15 година, велике успехе су често пратили периоди падова. После прве гренд слем титуле у Мелбурну 2008, када је већ чврсто држао треће место на свету, у Марсељу је претрпео једини пораз од 30. по рангу Симона (уз каснијих 11 победа), на старту Мајамија га је савладао тада 122. Андерсон, у другом колу Вимблдона 75. Сафин, а у другом колу Мадрида – 21. Карловић. Ипак је годину завршио првом титулом на годишњем мастерсу.

Три године разочарања, пораза у финалима и размишљања о прекиду каријере, прошле су до највећег узлета 2011. године. И опет је наишла криза 2012. године и већ су се многи питали да ли је истрошио муницију, а тек је био на почетку доминације. Па онда крај 2013, када му Рафаел Надал преузима прво место, а критичари се питају зашто је ангажовао Бориса Бекера уз Марјана Вајду. Период од средине 2014. до средине 2016. донео му је дотле невиђену надмоћ, а његова 2015. проглашена је за једну од најблиставијих сезона свих времена.

После коначног освајања Ролан Гароса 2016  (из 12. покушаја), једини власник сва четири највећа пехара на три различите подлоге дошао је до дубоке, али и сасвим разумљиве кризе мотивације. Пуне две године читали смо „добронамерне” савете да заврши каријеру и сачува углед, али Новак није тако размишљао. Освојио је пет од наредних седам највећих турнира, постао најдужи владар у историји АТП листе  и овогодишњом победом у Мелбурну угледао пред собом нови циљ: на само два гренд слем пехара одстојања од двојице рекордера, Роџера Федерера и Рафаела Надал.

За Новака Ђоковића нико не мора да брине, чак и да сутра реши да заврши каријеру, а далеко је од тога. Нико више и не сумња да ће играти све док верује у обарање рекорда. Можда је најневероватније поређење његове дуговечности са Федереровом. Пре десетак година сви су процењивали да Швајцарац дуже траје захваљујући урођеној лакоћи игре и физичким предиспозицијама, а Ђоковић овог месеца улази у 35. годину са много бољим резултатима после тридесете него што их је „маестро” имао. Моћ духа засењује физичке квалитете осталих.