Simetrična soba

Nekada (davno), svaka je domaćica umela lepo da uredi spavaću sobu ili trpezariju u svom stanu. Za to su bila zaslužna dva preduslova: prvo, soba je bila dovoljno velika, i drugo, vladao je zakon simetrije kao princip reda i temeljno merilo lepote. U spavaćoj sobi, ormar je stajao oslonjen po sredini jednog zida isto kao i krevet sa suprotne strane, po sredini drugog zida, sa jedinstvenom osovinom simetrije.

U trpezariji, sto je stajao na sredini sobe. Posle ovog određenja, rešenje ostalog dela sobe nametalo se samo od sebe. Nije se moglo dogoditi, a nije ni bilo logično, da u trpezariji sto bude gurnut u stranu, baš kao što se nije moglo dogoditi da u bračnoj spavaćoj sobi krevet stoji u uglu.

Od iskona, čovek je imao sposobnost da sagleda, shvati i prihvati pravilnost. Simetrija je univerzalna i prisutna, od smenjivanja dana i noći, preko kristala, pčelinjeg saća i rasporeda semena u cvetu suncokreta, do čovečijeg tela i otkucaja srca. Striktno sprovedena, ona obezbeđuje ravnotežu, a ravnoteža je jedan od najelementarnijih principa arhitekture, primenjenih umetnosti i dizajna.

Prosečan čovek ne zna da su se fenomenom simetrije bavili Euklid, Pitagora i Platon, i da su najlepši stihovi i soneti nastali na temeljima njenih zakonitosti, ali oseća da su je se odrekli moderni arhitekti koji su projektovali nove gradove sa kućama i stanovima u jednom od kojih on sada stanuje. Prosečan čovek nije čitao knjige u kojima moderni arhitekti simetriju odbacuju kao dosadnu i beživotnu, optužujući je za totalitarizam, monotoniju i diktat i proglašavajući je uzurpatorom slobode, ali oseća da u nedostatku simetrije, sam mora da posegne za postizanjem ravnoteže u svom najužem okruženju.

Tačno je da u enterijeru, asimetrija prema simetriji stoji kao dinamika i igra prema statici i mirovanju. Ali je tačno i to da se do ravnoteže kroz dinamiku i igru retko dolazi spontano. Za taj posao neophodni su i talenat i znanje, dok puka želja za avanturom neće biti dovoljna za postizanje sklada.

Da li smo svi kreatori? – pitanje je sad.

Moderni arhitekti dodelili su prosečnom čoveku ulogu kreatora. Jesu li ga time počastvovali ili su mu navukli bedu na vrat, da sam mora da se bori protiv sveopšte neuravnoteženosti u enterijeru sopstvene kuće?

Moderne sobe u savremenim stanovima danas ne poseduju „tačku oslonca”, oko koje lako može da počne da se „odigrava enterijer”. I arhitekta, a pogotovo laik, danas kreću od jednog ugla, i sudarajući se sa brojnim preprekama, zatvaraju krug i ne stigavši do željenog cilja. Nesklad između oblika sobe i njene namene, nesklad između veličine sobe i neophodnog nameštaja... nesklad između potreba, želja i mogućnosti, stvara haos u glavama ukućana. Kad smo već kod haosa, setimo se da je veliki pesnik Pol Valeri jednom napisao: „Svetu prete dve opasnosti: suviše reda i suviše nereda.” Možda između te dve krajnosti leži ključ rešenja i za našu priču.

Arh. Radmila Milosavljević
www.dopisna-skola-ambijent.rs