Dan pobede i Dan Evrope

U dva majska dana – 8. i 9, u evropskim zemljama slavi se nekoliko praznika, ali su najvažniji – Dan pobede i Dan Evrope. Šta se to desilo 8. i 9. maja u istoriji i zašto se tim istorijskim datumima daje različito značenje i slave različiti praznici, a ne kao 1945. – Dan pobede nad nacističkom Nemačkom?

Nadiranje Crvene armije sa istoka i trupa zapadnih saveznika prema Berlinu, samoubistvo Hitlera 30. aprila i prenos ovlašćenja na admirala Karla Denica ubrzali su završetak Drugog svetskog rata na prostoru Evrope. Četvrtog maja jedna nemačka delegacija doputovala je u sedište britanskog feldmaršala Bernarda Montgomerija blizu Hamburga. Tamo je Montgomeri prihvatio bezuslovnu predaju nemačkih snaga u Holandiji, severozapadnoj Nemačkoj i Danskoj.

Po dolasku generala Alfreda Jodla, 6. maja, šefa kabineta novog nemačkog predsednika Karla Denica, u francuskom gradu Remsu pripremana su akta o vojnoj predaji koja su usaglašena 20 sati kasnije. Oko 2.30 7. maja vrhovni saveznički komandant general Ajzenhauer prihvatio je bezuslovnu predaju svih nemačkih snaga. Akt su potpisali feldmaršal Jodl sa nemačke, predstavnici zapadnih saveznika i general Susloparov sa sovjetske strane.

U protokolu se navodi da će od 8. maja nemačka vojska u potpunosti prekinuti neprijateljstva na svim frontovima. Odmah zatim Bi-Bi-Si i američke i britanske novine obznanile su da se nemačka vojska tog dana predala saveznicima. Na ulice Pariza, Londona, Njujorka i drugih gradova slavila se pobeda. Bi-Bi-Si je ponavljao vest, najavljujući da će Dan pobede u Evropi biti državni praznik, koji će se održati sledećeg dana. Vest da je rat u Evropi završen proširila se svetom.

Međutim, Staljin nije bio zadovoljan ovakvim stanjem stvari. Njegovo mišljenje je bilo da bi tako značajan događaj u svetskoj istoriji trebalo – prvo, da se zvanično uredi, a drugo, da se održi u glavnom gradu poražene nacističke Nemačke. Sovjeti su insistirali, a ostali saveznici se složili da šef nemačke Vrhovne komande oružanih snaga, feldmaršal Vilhelm Kajtel, lično u Berlinu potpiše akt o bezuslovnoj kapitulaciji.

Kajtel je 8. maja stigao u Karlshorst, predgrađe Berlina, da ratifikuje predaju i ozvaniči kraj rata. Uz učešće predstavnika medija, savezničkih trupa i sovjetskih trupa u Berlinu u noći između 8. i 9. maja 1945. godine potpisan je akt o bezuslovnoj predaji nemačke vojske. Sa nemačke strane potpisao ga je feldmaršal Kajtel, sa sovjetske – maršal G. K. Žukov.

Ceremonija je započela tačno u ponoć 9. maja, a završila se 43 minuta posle ponoći. Vreme predaje naznačeno u tom aktu je 8. maj u 23.01, po berlinskom vremenu. Ali, pošto je moskovsko vreme jedan sat ispred berlinskog, Sovjeti su smatrali da je konačna pobeda nad nacističkom Nemačkom  devetog maja, a ne osmog – koji je ostatak Evrope slavio kao Dan pobede.

Tog 9. maja 1945. godine, avion „Li-2” doneo je u Moskvu dokumenta o predaji nacističke Nemačke. A 24. juna na Crvenom trgu u Moskvi održana je velika Parada pobede. Defileom je komandovao maršal Konstantin Rokosovski, a domaćin parade je bio maršal Žukov.

Dugi niz godina, počev od 1948. godine, ovaj praznik se u SSSR-u nije slavio pompeznim događajima, pa čak nije bio ni „crveni dan kalendara”. Iako je postojalo snažno pamćenje, Dan pobede zvanično je postao državni praznik u Rusiji i još 15 republika SSSR tek 1965. na 20 godišnjicu pobede u Velikom otadžbinskom ratu. Tada je održana i velika vojna parada. Taj običaj se, uz manje i veće prekide, zadržao do danas.

Kasniji događaji, a posebno pobeda Zapada u Hladnom ratu kreirala su nove praznike i nov odnos prema događajima iz Drugog svetskog rata, posebno u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza i Varšavskog pakta, gde se na SSSR kao oslobodioca od nacizma gleda i kao na nosioca nove okupacije i nametnutog komunizma.

Danas čak ni Dan pobede više nije jedinstven, niti se na isti način obeležava u Evropi. Tako se u Rusiji i dalje se uz vojnu paradu obeležava Dan pobede nad fašizmom u Velikom otadžbinskom ratu; u zemljama Evropske unije uglavnom je taj dan zamenjen Danom Evrope, premda te dve stvari nisu bitno povezane. Dan Evrope ne odnosi se na 9. maj 1945. godine, kada je konačno slomljen nemački nacizam i fašizam, nego je vezan za 9. maj 1950, kada je tadašnji ministar spoljnih poslova Francuske, Rober Šuman, samo ozvaničio deklaraciju o ekonomskoj saradnji, koja će tek aprila 1951. prerasti u savez šest država pod nazivom Evropska zajednica za ugalj i čelik.

Spajanje i preklapanje ta dva dana, dve proslave u kojima je Dan pobede zamenjen Danom Evrope, zbunjuje, posebno mlađe generacije, koje neće znati da Dan Evrope nema veze sa Danom pobede nad fašizmom (niti je bitno vezan za antifašizam), odnosno porazom i bezuslovnom kapitulacijom nemačke armije. Zato je možda važno da se oba praznika proslavljaju i obeležavaju po nahođenju, ali vodeći računa o njihovim istorijskim značajem i hronološkim redom.

*istoričar