Lige bez reprezentativaca

Ova sezona je prošla bez publike zbog opasnosti da korone. Ali i bez tog virusa zanimanje za zbivanja u domaćim takmičenjima ne bi bilo veliko. I, što je najgore, može da se očekuje da opada i kad pandemija prođe.

U našim ligama, kad je vrhunski sport u pitanju, nemamo ni koga, a ni šta da gledamo. Čim se ukaže prva prilika naši sportisti odlaze u inostrane klubove. Odavno smo se navikli da su naši reprezentativci „stranci”. I šta onda nude prvenstva Srbije bez najboljih?

Razume se, u sadašnjim okolnosima veoma je teško da kod kuće zadržimo darovite fudbalere, košarkaše, rukometaše, odbojkaše, vaterpoliste... Ali, se to i ne pokušava.

Prodaja igrača se smatra za jedan od glavnih izvora da klubovi ne izdahnu od žeđi. Iako je to shvatanje već decenijama na snazi životvorna snaga naših klubova je sve manja. I teško je da se pretpostavi da će narednih godina da bude drugačije.

Opet, u isto vreme, u našim ligama igraju pravi stranci. Uvozimo ih i iz vrlo udaljenih krajeva sveta. Ima ih čak i u nižerazrednim ligama!? Izvozimo robu, koja ima kupca na stranom tržištu, a uvozimo onu za kojom tamo nije bilo potražnje. Da jeste, i ona bi otplovila tamo kuda i ona naša, kojom se dičimo.

Zamenu za uspehe naših klubova u međunarodnim takmičenjima našli smo u manje ili više uspešnim karijerama naših igrača u inostranim klubovima. Razume se, nisu svi uspeli, ali šta Srbija i njen sport imaju od toga što je neko napravio uspešnu karijeru preko granice?

Kako se razvijaju stvari u međunarodnom sportu naši klubovi, sa pravim strancima kakve sada imaju, vrlo teško će da se probiju na najveću scenu. Za Srbiju i slične države već smišljaju neka trećerazredna takmičenja, tako da se smanjuje čak i verovatnoća da pukom slučajnošću naši dospeju na glavnu binu. Ista sudbina preti i našim reprezentacijama, jer čak i da selektori na raspolaganju imaju sve same asove zavise od stranih klubova, pa ne mogu da ih kao ekipu pripreme kako sledi.

S onim što na raspolaganju imaju naši klubovi, i što će imati pod ovakvim okolnostima, sem podgrevanja klubaških strasti, nikakva druga hrana ne može da se ponudi, a takav jelovnik nije za sladokusce. Predstave iz repertoara naših sportskih umetnika nisu takve da privlače veliku pažnju, pa samim tim, po zakonima biznisa, ni veliki novac. Svi su oni profesionalci, ali koji ne mogu da žive od svog rada, nego u klubove mora da se doliva sa strane, što od države i mesnih vlasti, što od privatnih ili drugih firmi privučenih nekim ličnim razlozima ili politikom same firme da se predstavi kao, kako se kaže, društveno odgovorna.

Kao u spojenim sudovima. Kapital nije zainteresovan za slabe lige, a bez njega one ne mogu da budu jače. Za naše sadašnje poimanje to je ravno kvadraturi kruga. Ali, ako se ne postavi zadatak nikada neće ni da se nađe rešenje. Možda ga sada i nema, međutim, istorija se nije završila juče i ko zna šta sutra donosi.

Na nama je da pokušamo da ono što nam je slabost preobratimo u svoju snagu. Kao što zbog svog kratkog koraka Mesi ne trči s loptom pravolinijski, nego u cik-cak.

Na putu kojim mi vozimo mnogo je vozila ispred nas i ako njime nastavimo nikada nećemo da izbijemo na čelo kolone. Da možemo već bismo bili tamo. Zbog toga moramo da okrenemo list. Ili da napravimo drugačija kola ili da potražimo prečicom ili da nam vozači budu bolji. Ili sve to zajedno. U protivnom kod nas će sve više biti onih koje više zanimaju inostrana prvenstva, nego naša i onih, koji će da maštaju što pre da zaigraju preko granice, a ovde ako im se tamo baš ne posreći.