Kome odgovara rat u Gazi

Posle više od godinu dana relativnog mira i stabilnosti u pojasu Gaze, Izrael i radikalni palestinski Hamas ponovo su na ivici rata.

Eksplozivna brzina kojom su se nemiri iz istočnog jerusalimskog predgrađa Šeik Džarah preneli do svetilišta Haram al Šarif i džamije Al Aksa, a odatle do pojasa Gaze, nova je potvrda da je jedna varnica poluvekovne okupacije dovoljna da rasplamsa izraelsko-palestinski konflikt koji su mnogi poslednjih godina pokušali da marginalizuju.

U jednom od najkrvavijih sukoba poslednjih godina, Izraelci su juče vazdušnim udarima uzvratili na baraže više od 850 raketa ispaljenih iz Gaze i tom prilikom stradala su 43 Palestinca, uključujući i trinaestoro dece. Mnoge zgrade su uništene, sve policijske stanice, kao i kuće trojice lidera Hamasa. Što broj žrtava nije veći može da se zahvali činjenici da Izraelci unapred obaveste koji će ciljevi biti gađani.

Rakete iz enklave seju strah po Aškelonu, Lodu, Berševi i, prvi put posle sedam godina, Jerusalimu. Kada je Izrael u utorak uništio 13-spratni toranj Hanadi u centru grada Gaze, Hamas je raketama gađao i Tel Aviv. U Izraelu je do sada poginulo šest osoba, a po zemlji se šire sukobi Jevreja i lokalnih Arapa. Škole po centralnom Izraelu su zatvorene.

Eskalacija nasilja preti novim, četvrtim ratom u Gazi po scenariju onog iz jula 2014. kada je tokom 50 dana ubijeno više od 2.000 Palestinaca a preko 10.000 ranjeno, od čega su po procenama UN 65 odsto bili civili. Tokom tih operacija stradalo je 67 izraelskih vojnika i pet civila. Izraelu preti da se ponovo suoči sa optužbama međunarodne zajednice za prekomernu upotrebu sile.

Sve je počelo sukobom zbog plana prinudnog iseljavanja 13 palestinskih porodica iz jerusalimskog predgrađa Šeik Džarah kako bi se oslobodio teren za gradnju novog jevrejskog naselja u delu grada koji je većim delom palestinski.

Protesti zbog pokušaja judaizacije ubrzo su se preneli do džamije Al Aksa, treće najsvetije u islamu, koja je podignuta na prostoru najsvetijeg jevrejskog Hramovnog brda. Vandalski upad izraelskih snaga reda u Al Aksu, u vreme molitvi tokom juče završenog svetog meseca ramazana, potpuno je razjario palestinsku mladež koja je kako je znala pokušavala da se suprotstavi suzavcu, vodenim topovima, šok-bombama i gumenim mecima. Više od 300 Palestinaca i 30 izraelskih policajaca završilo je u bolnici posle samo jednog dana i noći sukoba.

Tenziju su pojačavali i marševi radikalne izraelske religiozne desnice koji su slavili dan kada je u ratu 1967. Izrael od Jordana preuzeo kontrolu nad jerusalimskim Starim gradom.

Poglavari 13 različitih hrišćanskih dominacija u Jerusalimu zatražili su intervenciju međunarodne zajednice kako bi se „prekinule ove provokativne akcije”, ali tada je na scenu stupio Hamas koji upravlja pojasom Gaze. Hamas je izdao ultimatum: ukoliko se svi izraelski policajci ne povuku sa područja oko Al Akse i ne napuste Šeik Džarah, sledi akcija – na iznenađenje izraelskih vojnih krugova koji su verovali da Hamas ne želi novu rundu borbi i da su pretnje raketnim napadima propaganda. Tri sata pre isteka ultimatuma usledili su baraži na Jerusalim. Pošto je po rečima premijera Benjamina Netanijahua pređena „crvena linija”, Izrael je krenuo u bombardovanja i raketne napade, na granicu Gaze poslata su pojačanja, a 5.000 ljudi je hitno mobilisano.

Lider desničarskog Likuda, koji na sve načine pokušava da minira formiranje opozicione vlade, koristi ovu napetost. On sve posmatra kroz prizmu da li događaji njemu mogu da pomognu, a da odmognu političkim protivnicima. Sebe prikazuje kao jedinog ko je u stanju da obezbedi sigurnost, iako je suočen sa kritikama partnera sa krajnje desnice koji ga optužuju za prećutnu saglasnost sa Hamasom i nespremnost da upotrebi veću vojnu moć.

„Netanijahuov strateški savez sa Hamasom pokazuje se vredan. Ne za korist Izraela, već Netanijahua”, piše ugledni izraelski kolumnista, Ben Kaspit, koji nije usamljen u ocenama da je Hamas učinio uslugu aktuelnom premijeru kome se ne žuri da spusti tenziju, naprotiv. On novom mandataru, Jairu Lapidi, otežava pregovore sa liderima partije izraelskih Arapa bez kojih teško da može da formira vladajuću koaliciju. U takvom ambijentu i lider opozicione stranke Jamina, Naftali Benet, zahteva nastavak vojne kampanje sve dok Hamas ne plati „tešku cenu”.

Lider Hamasa Ismail Hanije takođe želi da politički kapitališe i obećava da će se raketni napadi nastaviti sve dok Izrael ne prekine sa „terorizmom i agresijom u Jerusalimu i na džamiju Al Aksa”. Njemu je ovo prilika da pokaže odlučno liderstvo i tako oslabi snage rivalskog Fataha i palestinskog lidera.

Predsednik Mahmud Abas kaže da Izrael snosi „punu odgovornost” za agresiju u Jerusalimu i za vazdušne napade na Gazu. Potvrđujući da nema gotovo nikakvu moć, on apeluje da se međunarodnom intervencijom zaustavi nasilje i spreči iseljavanje palestinskih porodica iz predgrađa Šeik Džarah.

Abas ne pominje šta su radile palestinske snage bezbednosti. Gde su bile da zaštite vernike na Brdu hrama i u džamiji Al Aksa? Pozivanje na „međunarodnu intervenciju” je pokušaj prikrivanja nemoći Abasove palestinske vlasti koja Izraelu dopušta agresivno ponašanje koje je šokiralo svet.

Savet bezbednosti UN nameravao je da pozove Izrael da spreči iseljavanje palestinskih porodica, na „uzdržanost” i poštovanje „istorijskog statusa kvo na svetim mestima”, ali SAD se još premišljaju.

Koliko je moguć rat? Izraelski lideri poput Netanijahua, sadašnjeg ministra odbrane Beni Ganca i načelnika Generalštaba Aviva Kočavija bili su direktni akteri velikih vojnih operacija 2014. i dobro pamte da nisu ostvarili ništa značajno – sem što su Izrael postavili na metu kritika zbog prekomerne agresije.

Zašto bi Izrael krenuo u opšti rat protiv Hamasa koji je poslednjih godina favorizovao i držao kao pandan Fatahovoj vlasti u Ramali, i to u vreme kada administracija u Vašingtonu nije sklona da se angažuje oko konflikta u koji će po svemu sudeći biti uvučena?

Poslednjih godina Izrael i Hamas ustezali su se od sukoba širokih razmera ograničavajući se na povremene udare u kojima je svaka strana proglašavala pobedu, a onda bi se sve vratilo na nestabilni status kvo. I izraelski i palestinski političari su u zamci krize koja zasad nema rešenja.

Povremeno nasilno otvaranje starih rana u najdužem konfliktu savremenog sveta otežava napore međunarodnih pregovarača koji su u trci sa vremenom kako bi pokušali da se operacije većeg intenziteta, kao do sada, završe posredničkim pregovorima. Egipćani za sada nisu uspeli.