Nepregledna kafana bez radnog vremena

Postoji ona zloslutna jevrejska kletva – „Dabogda imao, pa nemao”. To su, nakon što su ih Nemci najurili iz stana, na sopstvenoj koži osetili gospođa Jelena i njen sin Slobodan Marković, docnije poznat i kao Libero Markoni, ili Grešni Elefterio, koji su oslobođenje grada dočekali u ruševinama predratne fabrike plutanih čepova na uglu Baba Višnjine i Krunske ulice, nadomak Kalenić pijace i kafane „Tabor” koja je radila svu noć. To svratište je važno za ovu priču zato što je Slobodan tugu najčešće lečio „alkoholnim oblogama”, i to onim točenim u čašicama od 0,05, i tek kada mu je Vrhovni Oberkelner ceh umalo naplatio golim životom, prešao je na ona veća, vinska pakovanja. Tako su nastale i neke od njegovih čuvenih zbirki pesama i pripovedaka.

A tuga ga je zaskočila 16. aprila 1944. godine, na „Krvavi Vaskrs”, kad su saveznici na Beograd izručili tovar bombi koji je zasenio aprilska krvoprolića 1941. i po broju, i po tonaži smrtonosnih pošiljki, a naročito po broju žrtava. Slobodan je tih dana bio najuren iz Nedićevog logora za prevaspitavanje imućne a zabludele srpske mladeži u Smederevskoj Palanci, a u Beograd je stigao taman da, prolazeći Krunskom ulicom, ugleda sijaset raskomadanih tela porodilja, beba, babica i lekara koje je smrt zaskočila u raznetom Državnom porodilištu. Razrušeno zdanje je docnije obnovljeno i u njemu je sad Studentska poliklinika, ali žrtve i danas, posle 78 godina, bride kao živa rana.

Posle smo po saveznicima imenovali ulice i podizali im spomenike, a Krunsku nazvali po proleterskim brigadama, da se ne zaborave olako.

I Ulica proleterskih brigada, iako u njoj od „Barajeva” do „Kalenića” nije bilo nijedne kafane, umalo da uđe u veselu povest grada da je neobičan događaj osvanuo u novinama. Jer, u večitom polumraku te ulice uvek budni stanari socrealističkog zdanja na uglu Smiljanićeve, ugledali su spodobu gde leži na trotoaru. Najhrabriji među njima odvažio se da mu se primakne na tri-četiri metra i da s bezbednog rastojanja strogo upita „Šta radite tu, druže?” – a onaj odozdo tiho prostenja – „Čekam taksi”.

Hrabriša se vratio u sigurnost zgrade, a nezvani „ležeći gost” je u međuvremenu nestao, valjda mu je prispeo taksi, ko zna?

Nekoliko dana kasnije, „Kalenićem” se pronela priča da je onaj „čekač” bio naš poznati novinar, pisac i scenarista, koji je slavu stekao s nekoliko filmova takozvanog crnog talasa... i tri-četiri izvanredne televizijske serije – za decu (što je i on sam priznao, ali posle ko zna koje čaše pića).

„Pampur bar”

Jedino što je godinama podsećalo na staru fabriku pampura i stan porodice Marković bili su dvorište i okolne ulice prepune plutanih čepova. Zato je stara kafana među stalnim gostima upamćena i kao – „Pampur bar”. Naziv su docnije svojatale mnoge, a najduže ona sklepana ispod kabina savskog kupatila između Starog i Novog mosta, na novobeogradskoj strani, koja je svoje najsvetlije trenutke doživela po najcrnjem mraku. Taj „Pampur bar” i Stari most bili su poprište najčudnijeg pokušaja samoubistva koji se zbio šezdesetih godina. Naime, neki Ljuba, mangup iz Sarajevske, u pola noći je ugledao devojku kojoj nikada nije smeo da izjavi ljubav kako izlazi iz jedne od kabina za presvlačenje u pratnji stasitog i lepuškastog momka. A „presvlačili” su se sat i po-dva! Očajan, Ljuba najavi okupljenim pajtašima da će sebi prekratiti muke, pa krete izokola na most. Već je svitalo, a on je još stajao na ogradi ispod luka, njihao se u ritmu alkohola zatečenog u krvi i zurio u vodu. Kafana se ispraznila, a radoznalci se načičkali kraj obale – neki da ga odgovaraju, a neki da ga ohrabre.

U jedan mah, on se otisne u mračnu Savu. Međutim, nije klonuo, nije se prevalio niti bacio, već se vinuo uvis gradeći telom savršenu „lastu”, koja je zaslužila dug i iskren aplauz. Zlobnici su docnije ispod glasa pričali da se on do tada više puta „samoubijao” na istovetan način, a da je jednom to preduzeo i trezan.

Oba „Pampur bara” nestala su takoreći istovremeno, mada je „Tabor” i tu isprednjačio: ranije je počeo, pre je i završio.

Jedina konkurencija „Taboru” bile su „Kikevac”, dvestotinak metara niz Ulicu prestolonaslednika Petra (potonju Maksima Gorkog), „Sokolac” i „Stara Srbija”, bliže Južnom bulevaru. „Stara Srbija” se proslavila kao „muzikantska berza” mnogo pre „Šumatovca”, a važna je jer su se umetnici u njoj predstavljali „uživo” pred kafanskom publikom. „Debitanti” su dole pristizali iz prostorija Udruženja kafanskih muzičara (s predsednikom i kapelmajstorom Miletom Bogdanovićem) koje se nalazilo na uglu Čuburske i Ulice Filipa Kljajića, koga je na plavoj tabli nedavno odmenio patrijarh Varnava. Nažalost, sve tri su izbrisane iz beogradskog zemljopisa odavno.

Na uglu Južnog bulevara tavorio je i „Neimar”, ali ta kafana je posle rata promenila namenu, pa joj je i novo radno vreme usklađeno sa potrebama „radnika, seljaka i poštene inteligencije” – od 8 do 21, a subotom ponekad i do 22 časa.

Šaputalo se da je čitav kvart omeđen Čuburskom, ulicama Orlovića Pavla, Maksima Gorkog i Kralja Nikolaja bio jedna nepregledna kafana bez radnog vremena. To su potvrdila i braća Živorad i Bata Stojković, koji su rođeni upravo tu, nadomak krčme „Čubura”, gde im je otac držao stovarište drvene građe. Ali, ta negdašnja gradska periferija oduvek je bila posebna priča.

Za izriban život

Sve ove noćne kafane, uz neizbežan roštilj, kao i nekoliko gurmanluka, na repertoaru su imale i takozvana gotova, kuvana jela. To je otkriveno krajem šezdesetih, kada je komšija Grada Stojaković, pisac i izdavač, zatečen u „Kikevcu” gde je pred zoru izvoleo poručiti (i pojesti) – punjene paprike!

Na sasvim razumno pitanje – zašto? – odgovorio je večitom mudrošću da svaka čaša vina mora da se „pregradi” bar jednim zalogajem, odnosno da je taj nektar jedino piće koje se troši kašikom i viljuškom, te da se kuvana jela pred zoru jedu kako bi se što lakše i bezbolnije pregradili noć i dan.

A da je bio u pravu potvrđuje jedan čudan događaj s kraja prošlog veka. U Beograd se iz rasejanja vratio blizak rođak potpisnika ovih priča i odseo u „Metropolu”. Jednog jutra, pred zoru, pozove on telefonom da pita gde se u to doba u prestonici mogu pojesti škembići u saftu. Poručio je u hotelu da mu ih prinesu kao „rum servis”, a reakcija personala bila je takva da su dragog gosta umalo smestili na urgentno odeljenje psihijatrije. A nije završio kao gost Laze K. Lazarevića jer je slučaj pripisan pijanstvu.

Samo blagodareći Krsti Crnčeviću, najpoznatijem beogradskom kafedžiji, doznalo se da je poslednji prestonički bastion škembića u saftu – „Mlava”, kafana na dvestotinak metara od „Kikevca”, kad se krene uzbrdo ka Vozarevom krstu. Bio je u pravu, a onaj srećnik se zbog tog otkrića više nije vraćao u Beč, čak ni da spakuje i donese lične stvari koje su mu tamo ostale. (Zaista, šta li je s tom kafanom – da li „Mlava” još postoji, da li je onakva kakvom je pamte ili je preinačena u „night club”, što je oduvek bila, ali se nije tako zvala?)