Veče sećanja na 100 godina beogradske Opere

Narodno pozorišteVeć je druga godina kako nas je pandemijski režim života prinudio na znatno osiromašenje događanja u svim granama kulture. Utoliko nas više raduju priredbe posvećene najvišim dometima umetnosti, kao što je bilo veče posvećeno promociji knjige profesora Vladimira Jovanovića „Sto godina Opere Narodnog pozorišta”. Svečanost je održana 4. aprila u dobro posećenoj dvorani Narodnog pozorišta, u meri koju su dozvoljavala poznata ograničenja. Na sceni, pored autora knjige, bile su prisutne i tri operske primadone Milka Stojanović, Breda Kalef i Radmila Smiljanić, koje su decenijama pronosile slavu naše vokalno-scenske umetnosti stekavši trajno mesto u našoj muzičkoj istoriji. Nakon uvodne reči upravnika Narodnog pozorišta Ivane Vujić Kominac, nastupili su neki od vodećih solista Opere s odabranim arijama i duetima. Izmeću ovih numera uzimale su reč primadone iznoseći sećanja na velike trenutke svojih karijera, uz anegdote koje su unosile vedrinu u gledalište.

Meni, kao pokloniku operske umetnosti od kraja pedesetih godina prošlog veka, posebno zadovoljstvo pružili su mladi operski umetnici, polaznici Operskog studija „Borivoje Popović”. Svojim blistavim glasovima i scenskim talentom nagovestili su da će naša Opera, pored slavne prošlosti, imati i svetlu budućnost. Veče je privedeno kraju govorom autora knjige Vladimira Jovanovića, koji je objasnio okolnosti i teškoće pri nastajanju ove knjige, koju će rado listati stariji, ali i budući poklonici operske umetnosti.

Nije bilo lako ogromnu istoriju Beogradske opere opisati u knjizi ograničenoj na 270 strana. Kao upoređenje može se uzeti opširna dvotomna knjiga Slobodana Turlakova „Beogradska opera između dva svetska rata” od blizu 1.000 stranica. Kad je toliki obim istorije za prvih dvadesetak godina opere, nakon sto godina istorija bi mogla imati i više hiljada stranica. Kolumnista Mirjana Radošević u članku „Gde je nestao Oliver Njego”, objavljenom u „Politici” 13. aprila, s ironijom govori o malom obimu Jovanovićeve knjige. Međutim, obim knjige ne odražava i njen kvalitet. U Jovanovićevoj knjizi navodi se oko 500 imena pevača, dirigenata, kompozitora i drugih umetnika koji su doprineli našem operskom stvaralaštvu. Međutim, nedostaje ime Olivera Njega, koji je petnaestak godina s uspehom pevao baritonske role na sceni Narodnog pozorišta pa nastavio rad kao koncertni pevač i vokalni pedagog. Gospođa Radošević navodi da nije pomenuto ni ime jedne pevačice koju ja do sada nisam upoznao. Te primedbe stoje, i njih su svakako svesni i autor knjige i recenzenti. Ali zar postoji bilo koja knjiga te vrste da u nema u njoj po neka greška? Međutim, dobre knjige imaju i drugo izdanje, pa se veće greške mogu ispraviti.

Kao pasionirani čitalac stručne literature i lepe književnosti i kao pisac jedne monografije i nekoliko udžbenika iz oblasti elektrotehnike, smatram da prvenstveno treba obratiti pažnju na kvalitete svake knjige, pa tek posle na nedostatke. Mirjana Radošević ne spominje nijedan kvalitet knjige, koja se inače meni dopada. S pravom ukazuje na grešku da Oliver Njego nije spomenut. Ali takođe kaže da je čula da u knjizi ima i drugih grešaka i aljkavosti. Ovo se već ne može prihvatiti, jer ispada da knjigu nije čitala, već apriori prihvata tuđa mišljenja, ne navodeći koje su to greške.

Dok se pohvale mogu odnositi na celinu dela, greške bi trebalo da se konkretno navedu i da autor kritike stoji iza toga. Autor knjige Vladimir Jovanović imao je karijeru horiste, a zatim soliste Beogradske opere, koju je nastavio kao vokalni pedagog na fakultetu i muzičkoj školi. Njegova književna dela bave se muzičkom obradama dela naših pesnika, biografijama vokalnih umetnika i istorijom srpske opere, sa ukupno petnaestak objavljenih knjiga. Upotrebiti reč „blam” za knjigu koja sadrži dragocene podatke o Beogradskoj operi nije primereno akademskom prikazu književnih dela. Ako dođe do novog izdanja ove knjige, a posebno kada dođu na red buduće godišnjice Beogradske opere, biće prilika u kojima bi gospođa Radošević, kao ugledni teatrolog, mogla da pruži i lični pisani doprinos.

Dr Dragan Stanković,
prof. ETF-a u penziji, Beograd