Doktorati i neophodne reforme

Malo je problema o kojima se toliko mnogo pisalo gotovo u svim glasilima ili govorilo u raznim institucijama kao što je to problematika u vezi s doktoratima. Broj doktorata rapidno se uvećavao tokom poslednjih decenija, da je to, može se slobodno reći, zapretilo našoj, pre svega, ekonomskoj budućnosti, jer je čest motiv sticanja doktorskih zvanja povećanje ličnih dohodaka. Zbog toga je dvanaesti čas da se temeljno razmisli i energično preduprede dalekosežne negativne posledice devalvacije te značajne institucije, njenog smisla i značenja. Jedini put je da se donesu odgovarajući zakoni i ustanove stroge sankcije za ustanove koje se ne bi pridržavale propisanih pravila, a koje bi predviđale i ukidanje tih ustanova u potpunosti.

Šta je doktorat nauka? To je akademski stepen koji stiču lica koja se u ranom periodu opredele za naučno istraživanje i koja su dala odgovarajuće priloge koji ih kvalifikuju za upućivanje na naredni stupanj rada – doktorat. Taj kadar u kontinuiranom radu čini onaj sloj društva na kojem se zasniva napredak društva uopšte. Ako o tome razmišljamo ozbiljno, lako ćemo zapaziti da je stanje u našem društvu u toj oblasti zabrinjavajuće, štaviše, često se u pokušajima reforme, usled nedovoljne spremnosti za te reforme, obrazlaže da je takvo stanje i u drugim zemljama, pa i onima koje imaju najbolju tradiciju, da se i tamo ministri „grabe” za doktorska zvanja, da se teško utvrđuje stupanj novih naučnih rezultata do kojih se došlo u mnogim doktorskim radovima, jer tzv. eksplozija znanja otežava otkrivanje plagijata.

U najhitnije reforme postojećeg stanja spada klasifikacija doktorata. Treba svakako zadržati počasne doktorate, jer su oni uglavnom nesporni, deo su značajne tradicije. Neophodno je uvesti i doktorate koji se dodeljuju na lični zahtev, uz obavezu da se tako izričito definišu i koji bi podrazumevali da se kandidati obavežu da uplaćuju znatna finansijska i materijalna sredstva za pomoć akademskim ustanovama, koje se danas nalaze u izuzetno teškim prilikama.

Da bi se bar delimično uvidelo kako smo dospeli u takvu situaciju kao društvo, rukovodeći se proizvoljnim ideološko-političkim načelima, jedno od rešenja je i da univerzitet objavi pregled naslova doktorskih disertacija od 1945. godine pa do danas, kao i sastav komisija profesora pred kojima su branjene, što široj javnosti uglavnom nije poznato. Samo to bi moglo da nas „trgne” i suoči sa stanjem koje je vladalo krajem 19. i početkom 20. veka – našom tradicijom koja može da nam bude uzor i pokazatelj koliki je mukotrpan naučni rad potreban za sticanje doktorskih titula, ali i posle tih titula.

Dr Radomir Đorđević,
profesor Univerziteta u Beogradu u penziji