Pedagogija javnih komunikacija

Uvažena komentatorka srpskih TV medija Meri Bilić u više navrata dosudila je i „žutu”, a kao dobar i kompetentan sudija, čak i „crvenu” opomenu većini učesnika u TV nastupima. Nije – i to je i dobro, nadamo se i dobronamerno – poštedela ni predivne TV voditeljke i voditelje, koji nimalo nisu nedužni u tolerisanju, štaviše i širenju nekulture u javnom komuniciranju. Poznato nam je da upravo one/oni i režiraju i daju ritam i ton javnim nastupima, dijalozima, pa i grupnim suočavanjima i, pritom moraju i da „jure” vreme, ali se teško može oteti utisku da se za takvu ulogu ili nedovoljno pripremaju, ili nisu naučili kako takav posao i treba i valja da odrade.

Ne znamo šta su po obrazovanju takvi TV poslenici, niti ko ih je i kako učio. U vremenu sve naglašenije upravo pedagoške uloge elektronskih, posebno video-medija, TV „učilište”, uz mnoge druge obaveze, moralo bi da preuzme i tu ulogu: da bude najveća moguća škola, kad je reč o znanju, ali i pismenosti, pa i vaspitanju čitave nacije. Ne jednom, čak i kad je reč o voditeljima emisija od posebnog društvenog, neretko i naučno-stručnog značaja, dovešće vas u situaciju (naravnio, u kućnom ambijentu) da reagujete na njihovo ponašanje, pa i odnos, posebno s uglednim gostima. Nedovoljno pripremljena pitanja, prekidanje gosta od ugleda i znanja radi „doformulisanja” pitanja – da ne pominjemo grubo naturanje sopstvenog stava i tobož „znanja” – stvaraju vrlo loš utisak, pa čak i revolt nas gledalaca.

Poznato nam je da na nekim od fakulteta na kojima se studenti spremaju za društveno vrlo značajnu oblast kao što je javno informisanje postoje predmeti sa zajedničkim imenom – javne komunikacije. Ne znamo da li se izučava jedna velika i značajna pedagoška oblast, koja bi se uslovno mogla nazvati pedagogija javnog komuniciranja. U predmetima i uopšte u brojnim pedagoškim disciplinama, stranice i stranice se odnose baš na to. One uče buduće učitelje/nastavnike kako valja „smisliti” pitanje, a i, posle odgovora – naravno bez „upadanja” nastavnika, voditi dijalog dalje. Od učitelja se i to uči, ali i učitelji moraju da uče kako druge da uče. Iz dana u dan, nažalost, sve više se uveravamo da upravo poglavlja iz te „pedagogije javnih komunikacija” podosta voditelja/voditeljki nije savladalo ili, radi eksponiranja nekih ličnih potreba, zaboravljaju ne potrebu da se upristoje, zašto ne i da upristoje javno komuniciranje.

Naravno, mediji nisu i ne moraju da se „poškole”. Ali, hteli ili ne, oni to jesu i moraju da budu. Čak i kad je reč o pravilom „gramatičkom” govoru, posebno prema važećem pravopisu, akcentu i posebno dikciji. Ali, pre svega, poštovanje stručnosti izabranih sagovornika, jer ili im se, ne jednom, svojim upadicama ili „dopunama”, loše sročenim pitanjem, pa čak i naturanjem svog „stručnog” znanja, umesto pažnje iskazuje i – nepoštovanje.

Verujemo da bar RTS ima „čoveka”, ili stručnjake koji bi morali da brinu i o tome, pa bi trebalo da porade i isprave i govor, zašto ne i pedagogiju dijaloga uopšte i komunikaciju, posebno u informativno-društvenim i stručno-političkim emisijama. Masovna „mobilna” komunikacija takoreći razara i dijaloge i komunikaciju uopšte. A i leksiku maternjih jezika radi tobožnje demonstracije „znanja”, koju odavno tako ugrožavaju bujice stranih reči, pa je – to je i naša molba – potreba da bar TV i drugi elektronski mediji zaustave talase da „edukacija” i „benefit” i slični zamene brojne, značenjski razgranate, precizne naše korenske lekseme. Jeste da je to, kako bi Sterijina „družbenica” Sara rekla, postalo „nobles”, ali – čemu i ti kompleksi i bajati femizam?

Dr Miodrag D. Ignjatović,
profesor