Beli „jaguar” Gorana Bregovića

Južni Sloveni su se baš na nesrećno mesto doselili. Šta im bi pa odlučiše da se nastane u centralnoj Evropi? Na opakoj vetrometini. Gde se susreću i sukobljavaju mnogi interesi velikih sila. Koje bi, kao i uvek, da gnjave, eksploatišu i maltretiraju male. Da li su Južni Sloveni lošim izborom geografskog prostora življenja zapravo predodređeni da stenju pod čizmom raznih kolonizatora i zavojevača? Više od četiri veka patnje pod Otomanskim carstvom u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Makedoniji, Crnoj Gori, ostavilo je trajni trag u tananoj psihi Južnih Slovena. Izloženi sili, zulumu, torturi. Turci su, eto, čak imali pravo i „prve bračne noći”! Kud ćeš gore i odvratnije? Da te nasilnik psihički uništi. Da ti upuca dušu. Na severozapadu balkanskog prostora beše ista ta vetrometina. Samo što tamo kolonizator beše Austrougarska monarhija, znatno civilizovanija od Turaka iz srednje Azije. Da bi posle srednje prešli u malu Aziju.

A kad kreneš prema dole, na Jadran i u lepu Dalmaciju, sledi i novi kolonizator – Venecijanska Republika. Ne znam kako Istranima i Dalmatincima beše pod Venecijom. Da me želja mine, često iz Pariza doletim avionom u predivni Split. Venecijanci su u Dalmaciji ostavili prelepe kitnjaste zgrade i crkve. Dovoljno je samo zaustaviti pogled na staroj venecijanskoj Opštini Split, napravljenoj od belog bračkog kamena. Prelepoj kući na splitskoj Pjaci. Pravi dragulj arhitekture. Jesmo li naše davnašnje kolonizatore definitivno skinuli s leđa?

Ne, oni i dan-danas „opasno brinu” za našu sudbinu. Turski uticaj ostao je sveprisutan. Mađarska i ne krije žal za dobrim starim vremenima Austrougarske monarhije, kad joj modri Jadran beše u posedu. Ništa čudno. Kad ti zemlja ne izlazi na Mediteran, želiš da izlazi. Novi mađarski kapitalisti odnedavno su „bacili i oko i sidro” na hrvatsko ostrvce Smokvica, preko puta Rogoznice. Unajmiše ga. Ljutiti građani Rogoznice vele da Mađari na Smokvicu dovlače građevinske mašine i da na njoj nešto grade. A to prostornim planom opštine Rogoznica nije dozvoljeno.

Kako stvari za sada stoje, nakon ovog poslednjeg bratoubilačkog rata zemljama takozvanog zapadnog Balkana potreban je psihijatar koji će propisati lekove protiv narastajućeg malignog nacionalizma. Nacionalizma, kojeg, kao i uvek i svugde u svetu, potpaljuje religija koja bi morala biti odeljena od društva. Laičko društvo. Laicizam. Gde li zagubismo Titov vrlo efikasan lek protiv nacionalizma? Ovih dana na našem balkanskom samitu na Brdu kod Kranja, gde je maršal imao vilu za odmor, postrojili se naši balkanski moćnici – lideri koji drmaju bivšom Jugom. Samit se završio njihovom grupnom fotografijom. Idilična slika. Samo još preostaje da se „rogovi u vreći” najzad slože. Nakon ovog slovenačkog samita (Slovenija je predsedavajuća EU od 1. jula ove godine) njegovi učesnici zaključiše da su zemlje zapadnog Balkana još dalje od ulaska u EU nego što to beše 2014. godine.

I šta sad, kad je nad nama začuđujuće uspešno i do najsitnijih detalja sprovedena ta latinska izreka? Kad smo zbog nečijeg htenja postali „banana državice”. Skoro pa feudi, kojima je velikima vrlo lako da manipulišu. Čim je SFRJ nestala sa svetske političke scene i Grci i Bugari najednom su podigli glavu i obrušili se na Makedoniju. Začudo, kad je postojala Titova SFRJ, i Bugari i Grci, kad je o Makedoniji reč, ćutali su kao ribe. Mogu lideri današnjih minijaturnih zemalja sa prostora bivše Jugoslavije izvoditi svakojaku akrobatiku. Ali jedno je sigurno: samo velika i moderna država koja bi opet nastala na prostoru bivše Jugoslavije mogla bi se odupreti diktatu i nasrtajima koji dolaze i sa istoka i zapada. Jedna konfederalna država i u pravima sasvim jednakih država. Apsolutno lišena bilo kakvog „liderstva i nečijeg dominirajućeg šefovanja u regionu” na štetu ostalih. I bez prisustva bilo kakve političke, ili pak ekonomske hegemonije. Jer, u praksi je dokazano da je ekonomskim metodama (očiti primer Nemačke) neku zemlju najlakše potčiniti i učiniti je duboko ekonomski zavisnom. A tada su i širom otvorena vrata raznim zloupotrebama.

Sve dok se našim političarima halapljivim za dugotrajnom vlašću napokon ne ohlade glave, događaće se i dalje da će omladina masovno napuštati naše balkanske državice u potrazi za „sređenom zemljom i boljim životom”. Svi su oni, naravno, svesni da nema nego samo jedan život. I da ne vredi uludo proćerdati mladost i život tamo gde zbog nacionalizma i siromaštva koje sobom donosi nema mogućnosti za normalan život niti za suživot. Ako se sadašnji politički trend nastavi, u državicama zapadnog Balkana ostaće još samo – političari, penzioneri i tajkuni. Apropo tajkuna: zna li se koliko među njima ima ratnih profitera, što im posluži kao „početni kapital”? Oni, naravno, ne čekaju nestrpljivo da stignu devizne doznake od „naših milih i dragih” koji su se skrasili u inostranstvu. Ponovno stvaranje državne zajednice Južnih Slovena je neminovnost. Do toga mora doći pre ili kasnije. Čeka se samo harizmatičan i jak političar koji će ponovo ujediniti ove prostore. Političar i harizmatik Titovog kalibra.

A sad nešto lepo. Mnogima je sigurno ostalo u sećanju da je Goran Bregović, pre nego što će 1977. godine svojim „jaguarom XJ 4,2” otići u nišku kasarnu na odsluženje vojnog roka, sa svojim „Bijelim dugmetom” priredio nezaboravan koncert koji još nije iščileo iz sećanja. Besplatan koncert kod Hajdučke česme u Beogradu, kojem je prisustvovalo između 70.000 i 100.000 gledalaca. Goran Bregović, dete pukovnika JNA, koji će kasnije izjaviti da su oficiri niške kasarne naprosto ludeli kad bi ugledali njegov „jaguar” parkiran pred kasarnom. Ovaj besplatni koncert neki, očito zavidni i ljubomorni ljudi, namerno su zaboravili. Ili se tad možda još nisu ni rodili. Inače, kad smo već kod vrlo opakih kategorija „zavisti i ljubomore”, tu zaista ne pomaže nikakav lek. Zavist i ljubomora su, poznato je, maligne, dakle neizlečive bolesti ljudskog duha.

Goran Bregović, dete iz sarajevske Ulice Miloša Obilića (sad ulica nosi ime izvesnog Safvet-bega Bašagića), uvršten je (pazi sad!) u program pariske filharmonije! Na listi učesnika programa „Evropa” Pariske filharmonije, našli su se zajedno Bela Bartok, Ludvig van Betoven, Aleksandar Borodin, Goran Bregović, Edvard Grig, Đakomo Pučini, Žak Ofenbah, Đuzepe Verdi, Manuel de Falja, Jan Sibelijus, Hjubert Pari.

Više je nego sigurno da će na ovom koncertu biti predstavljena Bregovićeva ozbiljna muzika s njegovog fenomenalnog poslednjeg albuma „Tri pisma iz Sarajeva”. Ovaj koncert, koji bi trebalo da bude održan 5. juna ove godine, odgođen je zbog „kauboja zvanog korona”. Zarad toga, stvarno bi bio red, kad negde u mom rodnom gradu Beogradu slučajno sretnete Bregovića, da mu se naklonite u znak poštovanja. Na prste jedne ruke mogu se izbrojati muzičke veličine koje su se našle u društvu sa slavnim Ludvigom van Betovenom.

Brego, care...

Diplomirani žurnalista i profesor sociologije