Бели „јагуар” Горана Бреговића

Јужни Словени су се баш на несрећно место доселили. Шта им би па одлучише да се настане у централној Европи? На опакој ветрометини. Где се сусрећу и сукобљавају многи интереси великих сила. Које би, као и увек, да гњаве, експлоатишу и малтретирају мале. Да ли су Јужни Словени лошим избором географског простора живљења заправо предодређени да стењу под чизмом разних колонизатора и завојевача? Више од четири века патње под Отоманским царством у Србији, Босни и Херцеговини, Македонији, Црној Гори, оставило је трајни траг у тананој психи Јужних Словена. Изложени сили, зулуму, тортури. Турци су, ето, чак имали право и „прве брачне ноћи”! Куд ћеш горе и одвратније? Да те насилник психички уништи. Да ти упуца душу. На северозападу балканског простора беше иста та ветрометина. Само што тамо колонизатор беше Аустроугарска монархија, знатно цивилизованија од Турака из средње Азије. Да би после средње прешли у малу Азију.

А кад кренеш према доле, на Јадран и у лепу Далмацију, следи и нови колонизатор – Венецијанска Република. Не знам како Истранима и Далматинцима беше под Венецијом. Да ме жеља мине, често из Париза долетим авионом у предивни Сплит. Венецијанци су у Далмацији оставили прелепе китњасте зграде и цркве. Довољно је само зауставити поглед на старој венецијанској Општини Сплит, направљеној од белог брачког камена. Прелепој кући на сплитској Пјаци. Прави драгуљ архитектуре. Јесмо ли наше давнашње колонизаторе дефинитивно скинули с леђа?

Не, они и дан-данас „опасно брину” за нашу судбину. Турски утицај остао је свеприсутан. Мађарска и не крије жал за добрим старим временима Аустроугарске монархије, кад јој модри Јадран беше у поседу. Ништа чудно. Кад ти земља не излази на Медитеран, желиш да излази. Нови мађарски капиталисти однедавно су „бацили и око и сидро” на хрватско острвце Смоквица, преко пута Рогознице. Унајмише га. Љутити грађани Рогознице веле да Мађари на Смоквицу довлаче грађевинске машине и да на њој нешто граде. А то просторним планом општине Рогозница није дозвољено.

Како ствари за сада стоје, након овог последњег братоубилачког рата земљама такозваног западног Балкана потребан је психијатар који ће прописати лекове против нарастајућег малигног национализма. Национализма, којег, као и увек и свугде у свету, потпаљује религија која би морала бити одељена од друштва. Лаичко друштво. Лаицизам. Где ли загубисмо Титов врло ефикасан лек против национализма? Ових дана на нашем балканском самиту на Брду код Крања, где је маршал имао вилу за одмор, постројили се наши балкански моћници – лидери који дрмају бившом Југом. Самит се завршио њиховом групном фотографијом. Идилична слика. Само још преостаје да се „рогови у врећи” најзад сложе. Након овог словеначког самита (Словенија је председавајућа ЕУ од 1. јула ове године) његови учесници закључише да су земље западног Балкана још даље од уласка у ЕУ него што то беше 2014. године.

И шта сад, кад је над нама зачуђујуће успешно и до најситнијих детаља спроведена та латинска изрека? Кад смо због нечијег хтења постали „банана државице”. Скоро па феуди, којима је великима врло лако да манипулишу. Чим је СФРЈ нестала са светске политичке сцене и Грци и Бугари наједном су подигли главу и обрушили се на Македонију. Зачудо, кад је постојала Титова СФРЈ, и Бугари и Грци, кад је о Македонији реч, ћутали су као рибе. Могу лидери данашњих минијатурних земаља са простора бивше Југославије изводити свакојаку акробатику. Али једно је сигурно: само велика и модерна држава која би опет настала на простору бивше Југославије могла би се одупрети диктату и насртајима који долазе и са истока и запада. Једна конфедерална држава и у правима сасвим једнаких држава. Апсолутно лишена било каквог „лидерства и нечијег доминирајућег шефовања у региону” на штету осталих. И без присуства било какве политичке, или пак економске хегемоније. Јер, у пракси је доказано да је економским методама (очити пример Немачке) неку земљу најлакше потчинити и учинити је дубоко економски зависном. А тада су и широм отворена врата разним злоупотребама.

Све док се нашим политичарима халапљивим за дуготрајном влашћу напокон не охладе главе, догађаће се и даље да ће омладина масовно напуштати наше балканске државице у потрази за „сређеном земљом и бољим животом”. Сви су они, наравно, свесни да нема него само један живот. И да не вреди улудо проћердати младост и живот тамо где због национализма и сиромаштва које собом доноси нема могућности за нормалан живот нити за суживот. Ако се садашњи политички тренд настави, у државицама западног Балкана остаће још само – политичари, пензионери и тајкуни. Апропо тајкуна: зна ли се колико међу њима има ратних профитера, што им послужи као „почетни капитал”? Они, наравно, не чекају нестрпљиво да стигну девизне дознаке од „наших милих и драгих” који су се скрасили у иностранству. Поновно стварање државне заједнице Јужних Словена је неминовност. До тога мора доћи пре или касније. Чека се само харизматичан и јак политичар који ће поново ујединити ове просторе. Политичар и харизматик Титовог калибра.

А сад нешто лепо. Многима је сигурно остало у сећању да је Горан Бреговић, пре него што ће 1977. године својим „јагуаром XЈ 4,2” отићи у нишку касарну на одслужење војног рока, са својим „Бијелим дугметом” приредио незабораван концерт који још није ишчилео из сећања. Бесплатан концерт код Хајдучке чесме у Београду, којем је присуствовало између 70.000 и 100.000 гледалаца. Горан Бреговић, дете пуковника ЈНА, који ће касније изјавити да су официри нишке касарне напросто лудели кад би угледали његов „јагуар” паркиран пред касарном. Овај бесплатни концерт неки, очито завидни и љубоморни људи, намерно су заборавили. Или се тад можда још нису ни родили. Иначе, кад смо већ код врло опаких категорија „зависти и љубоморе”, ту заиста не помаже никакав лек. Завист и љубомора су, познато је, малигне, дакле неизлечиве болести људског духа.

Горан Бреговић, дете из сарајевске Улице Милоша Обилића (сад улица носи име извесног Сафвет-бега Башагића), уврштен је (пази сад!) у програм париске филхармоније! На листи учесника програма „Европа” Париске филхармоније, нашли су се заједно Бела Барток, Лудвиг ван Бетовен, Александар Бородин, Горан Бреговић, Едвард Григ, Ђакомо Пучини, Жак Офенбах, Ђузепе Верди, Мануел де Фаља, Јан Сибелијус, Хјуберт Пари.

Више је него сигурно да ће на овом концерту бити представљена Бреговићева озбиљна музика с његовог феноменалног последњег албума „Три писма из Сарајева”. Овај концерт, који би требало да буде одржан 5. јуна ове године, одгођен је због „каубоја званог корона”. Зарад тога, стварно би био ред, кад негде у мом родном граду Београду случајно сретнете Бреговића, да му се наклоните у знак поштовања. На прсте једне руке могу се избројати музичке величине које су се нашле у друштву са славним Лудвигом ван Бетовеном.

Брего, царе...

Дипломирани журналиста и професор социологије