Ne verujte Crnoj Gori

Nikad odnosi dveju novovekovnih srpskih država, Srbije i Crne Gore, nisu bili dobri. I nikad nisu bili gori nego danas, pa se može reći da je sada Crna Gora najveći neprijatelj Srbije i Srpstva.

Bitno obeležje srbijansko-crnogorskih odnosa jeste netrpeljivost, koja se ispoljavala na državnom i narodnom nivou.

Do 1918. ili 1945. godine netrpeljivost dveju srbijanskih dinastija (Karađorđevića i Obrenovića) i crnogorskih Petrović-Njegoša bila je zadivljujuće izražena. Primera o nesaglasju, nacionalnom i svakom drugom, ima previše, a usuđujem se da ukažem samo na neke. Nije jasno zašto vladika Petar I nije izašao na bojište i u susret Karađorđu 1809. godine u Raškoj oblasti, pa da zajedno krenu na Kosovo.

Sve tri dinastije ispoljavale su međusobnu  netrpeljivost, ali znatno više Obrenovići i Petrović-Njegoši nego Karađorđevići i Petrović-Njegoši. Ona se ogledala, pre svega, u borbi za nacionalno oslobođenje i primat u Srpstvu. Bez obzira na to što je Crna Gora bila malena i s malobrojnim stanovništvom, a siromašna do beskraja, njen glas i želja da predvodi, naročito za vreme knjaza i kralja Nikole, daleko su se čuli. Evo primera dinastijske nesloge i zavidljivosti. Najveći srpski pesnik Njegoš nije mogao da se dogovori s knezom Milošem, u Beču, o posveti „Gorskog vijenca”, pa je preinačio tekst posvetivši ga voždu Karađorđu. Osnovni razlog nesporazumu bio je novac, pa je tako Obrenović, za malo para, uprkos pomoći koju je kao vladar pružao Crnoj Gori i njenim vladikama, izgubio najvredniju i najdragoceniju pohvalu u srpskoj povesti.

Obrenovići su se okumili s Petrović-Njegošima, a Karađorđevići orodili, ali se to završilo tragično. Vladari su se rodbinski i kumovski pozdravljali i titulisali sve do 1918. godine, ali ta učtivost – „Dobri brate i kume”, „Knjaže i ljubezni kume” – poprimila je ciničan prizvuk. Pouzdan primer tome nalazimo u prvom srbijansko-crnogorskom ugovoru o savezu (1866), na kojem je knjaz Nikola napisao, svojom rukom, za kneza Mihaila i Iliju Garašanina: „Lažovi stari!”. Neiskrenost i potajna borba knjaza/kralja Nikole s Obrenovićima, potom i s Karađorđevićima, davali su osnovni pravac „bratskim” srbijansko-crnogorskim odnosima. Pitanje ujedinjenja Srbije i Crne Gore više se nije postavljalo sve do Prvog svetskog rata.

I dok su ratovi zbližavali Srbiju i Crnu Goru, doba mira proticalo je u sukobima i netrpeljivosti. Poznato je knjaz Nikolino šurovanje s bugarskim knezom Ferdinandom i podzemna radnja protiv Srbije, koja veoma podseća na današnje stanje, najgore od postanja crnogorskog krša. Tada je Nikola, inače sklon zaboravu na sva srbijanska dobročinstva, kao što je danas Đukanović, imao za protivnika jednog kralja, Milana Obrenovića, koji Crnogorcima nije ništa verovao. Čak su, za vladavine njegovog sina, 1899. prekinuti diplomatski odnosi dveju srpskih država, a obnovljeni 1901. godine. Najveća prepreka ujedinjenju Srbije i Crne Gore bio je knjaz/kralj Nikola, čiji je osnovni cilj bio očuvanje samostalnosti crnogorske države („Dok sam ja živ, Crna Gora neće izgubiti svoju individualnost.”). To se dobro videlo prilikom uspostavljanja srbijansko-crnogorske granice posle balkanskih ratova, kada su se demarkacione delegacije sporile oko beznačajnih visova i poneke bukve, nespremne da zanemare graničnu liniju koja ih je delila.

Nimalo bratski bili su odnosi tokom Prvog svetskog rata. Bleda slika pomoći u vreme Mojkovačke bitke, herojske borbe za crnogorsku samostalnost, a ne za spasavanje srbijanske vojske, budući da je njena glavnina pristigla na Jadran i umakla Austrougarima. Kapitulacija, bekstvo kralja Nikole i pokušaji sklapanja separatnog mira, kao i samo pitanje ujedinjenja („najpre velika Crna Gora, pa onda ujedinjenje Srpstva” – kralj Nikola), praćeni Božićnom pobunom, samo su odraz suprotstavljenih interesa i nimalo bratski i ujediniteljski.

U „Jugoslavijama” odnosi su se pogoršavali, naročito posle 1945. godine. Vrhunac je izbio 2006. godine, kada je Crna Gora izašla iz zajednice sa Srbijom (SRJ). Potom je, 2008. priznala otcepljenje Kosova i otvorila svoju ambasadu u Prištini. Posle Prvog balkanskog rata Crnoj Gori je pripao deo Metohije s Istokom, mestom u kojem sam se rodio, i potom bio u sastavu Zetske banovine. Dakle, Crna Gora se odrekla dela svoje teritorije, dobrovoljno, što je u povesti ove državice bilo nezamislivo.

Danas, za vladavine Đukanovića, srbijansko-crnogorski odnosi su na najnižem nivou, gorem nego u vreme kralja Nikole. Crna Gora sklopila je ugovore sa svim crkvama, osim sa svojom SPC, tvoriteljkom crnogorske državnosti.

Da li smo mi jedan narod – srpski, ili nam je povest zbrisala pamet? Možda je i to jedna od brojnih naših zabluda. Ko pravi razliku između Đukanovića i Krivokapića u velikoj je zabludi – svi su oni isti. Setite se jednog drugog Krivokapića, koji je izjavio, u vreme izdaje Srbije: „Šta ćemo mi s gorima od nas?”, iako je obrazovanje dovršio u Nišu.

Srbija je božja teritorija za Crnogorce. U Srbiju su dolazili kad su bili gladni, i oni i stoka, da prezime, pa su se s proleća vraćali u krševe gole, tokom celog 19. veka. Fakultetsko obrazovanje su sticali, uglavnom, u Srbiji, kao pomenuti Krivokapić. Ostajali da žive u Srbiji, žene se i udaju, a da se nikada nisu osećali kao apatridi. Uvek su imali rezervnu otadžbinu, a Srbija i Srbijanci ih nikad nisu ucenjivali. S neprijateljima Srbije lako su se sporazumevali i najčešće bili na njihovoj strani, a najbolji primer su dobri odnosi sa Šiptarima i Hrvatima i svakim drugim našim protivnikom. Za to odgovornost ne snose oni, već mi, koji im vekovima gledamo kroz prste.

Samo zahvaljujući pomoći Rusije i Srbije Crna Gora je opstajala kao država. Danas su njeni odnosi s ovim dvema državama nezamislivo loši, a dobri sa Albanijom i Kosovom. Nemerljiva nezahvalnost! Povest nam kazuje da nikad nismo uspostavili prave bratske odnose.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista