„Cigla” za Marka Zakerberga

Rodžer Voters (77), basista, kompozitor i jedan od osnivača čuvene rok grupe „Pink flojd”, veoma je besan. Besan je zbog cinizma Marka Zakerberga, pokretača „Fejsbuka” i mnogih sličnih društvenih internet aplikacija koje, po Votersovim rečima, unazađuju svet u globalu i, pretvarajući ga u deponiju besmislica, stvaraju od stotina miliona konzumenata amorfnu masu spremnu da bez razmišljanja i neselektivno upije svaku informaciju koja joj se ponudi na ekranu kompjutera, tableta ili mobilnog telefona.

Konkretno, gnev vremešnog rokera izazvan je ponudom Zakerbergove kompanije da u promociji aplikacije „Instagram” koristi deo čuvene Votersove kompozicije „Još jedna cigla u zidu” iz rok opere „Zid”, snimljene 1979. Iako je suma ponuđena za korišćenje autorskih prava pozamašna, sama ideja, po mišljenju kompozitora, više je nego cinična.

„Zid” je priča o dečaku Pinku, koji je rano ostao bez oca i kojeg maltretiraju svi – okolina, nastavnici u školi, majka kod kuće... Gledajući iz ugla deteta, Voters kazuje: „Otac je otplovio nekuda preko okeana, ostavljajući kao uspomenu tek sličicu u porodičnom albumu. Oče, šta drugo si mi ostavio? Sve u svemu, to je samo još jedna cigla u zidu.”

Ni u školi prema Votersovom junaku ne gaje više saosećanja: „Nije nam potrebno znanje, kontrola uma. Bez mračnog sarkazma u učionici... Učitelji, pustite decu na miru. Sve to je samo još jedna cigla u zidu...” A onda, kod kuće, finale: „Ne valja! Uradi to ponovo! Ako ne pojedeš meso, nećeš dobiti slatkiše...” I opet refren: „Sve u svemu, to je samo još jedna cigla u zidu.”

Neveselu sudbinu svog junaka Voters danas, decenijama od komponovanja „Zida”, stavlja u ravan sa frustriranošću koju nam „daruje” prikovanost za svetleće ekrane putem kojih nas svakodnevno bombarduju porukama potpuno tuđim ljudskoj prirodi i čineći nas nemoćnim da i sami, svako za sebe, uzidamo po jednu ciglu u taj zid protiv besmisla.

Kao što rekosmo, priča se vrti oko antiheroja Pinka. Pritisnut emocionalno sa svih strana, on se povlači u sebe, u sopstvene fantazije u kojima gradi zamišljeni zid prema ostatku sveta. I svaka sledeća cigla u tom zdanju samo je refleksija novog lošeg životnog iskustva.

U trenutku neodlučnosti kako da popuni preostale praznine Votersov junak se „vraća normalnosti”. Okreće se rok muzici, postaje zvezda, pronalazi i emotivnu saputnicu… Ali neobuzdani život rok muzičara, koncerti, nastupi i sve što ih prati uzimaju danak. Odnosi sa suprugom postaju sve hladniji, da bi na kraju Pink postao žrtva njene preljube. Sve pomenuto tera ga da nastavi sa podizanjem svog zamišljenog zida.

Ipak, i usamljenost donosi košmare. Pokušaji okoline da ga vrate obavezama rok zvezde svode se na upotrebu opojnih droga. Pink počinje da halucinira, zamišljajući sebe kao fašističkog diktatora, a koncerte kao skupove sa kojih šalje svoje poklonike da odstrane one koji se ne uklapaju u taj novi koncept. Ali javlja se i savest, koja mu ne dozvoljava da nastavi tim putem, naređuje mu da sruši zid i preda se stvarnosti. Na kraju, sve se vraća na početak.

Kompozicija „Još jedna cigla u zidu” na koju se „namerio” Zakerberg, ne samo da je specifičan glas protesta već je od strane mnogih okarakterisana kao istinski poziv protiv depersonalizacije pojedinca u okvirima društva. Mada napisana pre više od 40 godina, kao da je iznikla iz atmosfere u kojoj trenutno živimo, a u kojoj nam, bez naše prirodne želje ili potrebe, tehnološka pomagala zamenjuju kontakte sa ljudima, sa najbližom okolinom, članovima porodice. Zato Voters ogorčeno uzvikuje: „Namera Zakerberga je da korišćenjem moje kompozicije ’Fejsbuk’ i ’Instagram’ učini još moćnijima nego što su trenutno, kako bi mogao da nastavi sa cenzurisanjem svih nas.”

Ono na šta vlasnik pomenutih internet aplikacija svakako nije računao jeste da će njegov megalomanski zahtev baciti novo svetlo na album „Zid” i njegov doprinos istoriji rok muzike. Prodat je u 30 miliona primeraka (60 miliona ploča kao dvostruki album), od čega samo u SAD u fantastična 23 miliona. To mu je od strane Američkog udruženja diskografske industrije 1999. donelo i laskavo priznanje 23. platinastog. Interesantno je i da se po izdavanju u Americi ovaj album zadržao na prvom mestu tamošnje liste najslušanijih punih 15 nedelja, dok je u Velikoj Britaniji uspeo da se popne tek do trećeg mesta.

Uspeh „Zida” nastavljen je 2014, kada je snimljen i film sa istim nazivom. Bio je to u stvari kamerom zabeležen koncert Rodžera Votersa u čijih je 90 minuta uklopljen i dokumentarni deo ovekovečen tokom turneje po Evropi, kao i delovi intervjua. Inače, pomenuti koncert u velikoj meri je bio posvećen njegovom originalnom „živom” izvođenju iz 1979, koje je usledilo neposredno po objavljivanju albuma.

Posle svega novac koji je Zakerberg ponudio Votersu, kolika god da je ta suma, zaista se čini kao svestan pokušaj da se, na posebno suptilan način, uguši svaki slobodan glas i svaka progresivna ideja, a sve u korist bogaćenja male grupe pojedinaca koji su se u nekom trenutku dokopali tehnoloških igračaka i danas suvereno vladaju bespreglednim sajber-prostorom.

„Neću da imam ništa sa jednim od najmoćnijih idiota na svetu”, poručio je Voters.