Zloupotreba EU i uslovljavanja, uslovljavanja …

Ugovor o EU, pravna tekovina i politički principi na kojima počiva i deluje EU ne daju pravo niti obavezu EU da se bavi ili arbitrira u bilateralnim odnosima drugih. Otuda EU i insistira u procesu pristupanja da zemlje kandidati bilateralne odnose prethodno razreše. Time upravo uslovljavaju i Srbiju u slučaju KiM sa argumentacijom da neće primati države koje imaju nerešene bilateralne odnose i u tome se poziva na primer Kipra. U istom kontekstu se može čuti od nekih zemalja članica da neće uslovljavati kandidate u procesu pristupanja rešavanjem svojih otvorenih, bilateralnih pitanja niti da će u tom smislu koristiti specifične interese radi njihovog ostvarivanja. Najnovija praksa sve napred izneto nažalost demantuje.

Poslednja međuvladina konferencija u Luksemburgu to najbolje ilustruje na primerima zemalja kandidata i potencijalnih kandidata na našeg prostoru. Održana je bez konkretnih pomaka za sadašnje (Srbija, Crna Gora) i buduće kandidate (Severna Makedonija, Albanija) sa ciljem, pre svega, da se očuva „entuzijazam” regiona i politički evrointegrativni kontekst. Srbija i Crna Gora su na istim pozicijama bez pomaka, a sa Severnom Makedonijom i Albanijom nisu otvoreni pristupni pregovori. Može se razumeti da nije došlo do promena u samoj EU oko politike proširenja. U nedostatku konsenzusa ona se još nije vratila u agendu EU na način koji bi upućivao na interes da se „evropska perspektiva” materijalizuje konkretnim potezima i akcijama prema kandidatima i potencijalnim kandidatima. Jasno je da se neki potezi od strane EU, kako bi se demonstrirao privid o povratku politike proširenja, sada isključivo vuku iz geostrateških i geopolitičkih razloga. Sada i pojačano posle nedavne serije susreta na najvišem nivou (G7, NATO, SAD–EU, SAD–Rusija) na kojima su ti razlozi zbog tekućih globalnih odnosa i sučeljavanja, dobili prioritet i kada je naš region u pitanju.

Može se uvažiti i da su značajno prisutni i argumenti nedovoljnog učinka kandidata i pretendenata, međutim do punog izražaja su i ovoga puta došli specifični interesi nekih članica sa (zlo)upotrebom EU radi njihovog ostvarivanja. Svakako da je Severna Makedonija koja je odricanjem od imena i članstvom u NATO računala na siguran prolaz i pune nacionalne garancije, već pomalo drastičan primer zbog poznatog stava i uslova članice Bugarske. Nije daleko ni stav oko Albanije koja se pragmatično vezuje u paket sa Severnom Makedonijom, a u osnovi neke članice još ne žele uključenje ove zemlje iz sopstvenih specifičnih razloga i interesa.

Kada je reč o Srbiji nestaje svaka iluzija o principijelnosti i konstruktivnosti kada se pogleda izlaganje hrvatskog MIP-a na konferenciji koje treba citirati, jer se tako isključuje svaka mogućnost nerazumevanja ili drugačijeg tumačenja: „Od Srbije se traže jasni odgovori, pre svega suštinski i održiv napredak u temeljnim područjima. U tom smislu gledamo na područje vladavine prava, pitanje nestalih osoba, prava žrtava rata, procesuiranje ratnih zločina, saradnju s međunarodnim krivičnim sudom, priznavanje genocida u Srebrenici, jačanje dobrosusedskih odnosa kako s članicama EU tako i onima izvan EU”, rekao je Grlić Radman, prenosi hrvatski portal Index.hr.

Vladavina prava i međunarodne obaveze iz humanitarne dimenzije imaju generalna obavezujuća uporišta i opravdanja, ali stavovi o nestalima, pitanjima građanskih ratova i međuetničkih sukoba iz devedesetih, dobrosusedski odnosi sa aluzijama na „Kosovo”, spadaju u domen specifičnih bilateralnih odnosa i interesa, kao uslova radi njihovog ostvarivanja.

Hrvatska je i u dosadašnjem procesu po pravilu postavljala uslove Srbiji u vezi sa položajem manjina i pitanjima koja se odnose na događaje iz devedesetih iako se EU ne bavi manjinskim problemima. Sada je to konkretnije specificirano sa jasnom naznakom da treba očekivati konkretna uslovljavanja Srbije na osnovu direktnih specifičnih interesa Hrvatske. Valja podsetiti da se i Hrvatska ranije izjašnjavala da neće koristiti bilateralna otvorena pitanja i položaj kao punopravne članice EU za uslovljavanja, ali je očigledna promena hrvatske politike koju ilustruje kako ovaj poslednji slučaj tako i nedavna istupanja hrvatskog MIP o pitanju KiM sa podrškom maksimalističkoj politici aktuelnih vlasti u privremenim institucijama u Prištini koja inače ne daje prostor za uspešan nastavak dijaloga ili bar konstruktivan prilaz potrebama normalizacije na relaciji Beograd–Priština.

Dakle bar u slučaju Hrvatske očigledno treba računati na promenu politike u odnosima sa Srbijom i izraz te promene kao i manifestacije hrvatskog stava u pristupnim pregovorima Srbije sa EU.

Diplomata u penziji