Mleko i govedarstvo Srbije

„Politika” kao naš najugledniji dnevni list ima i profesionalno usmerene novinare za oblast poljoprivrede. U broju od 23. juna pokrenut je veoma složen problem kroz pitanje u vezi s cenom sirovog mleka i odnosom proizvođača, prerađivača i države. Veoma niska otkupna cena sirovog mleka od 30 dinara za litar deluje zaista neverovatno imajući u vidu veoma složen rad oko krava i postupaka s mužom i mlekom koji treba obavljati svakog dana u toku cele godine. Uz to ide i mišljenje udruženja proizvođača mleka da se podsticaj države „sliva u tuđe džepove” pa i molba premijerki da proglasi vanredno stanje. Tvrdi se da je ta oblast na dnu, sa strahom za opstanak proizvodnje mleka i mesa.

Nema sumnje da je ovim pokrenut veoma složen problem u Srbiji. Pre samo tridesetak godina Srbija je bila pozitivan i ugledan primer za oblast govedarstva u Jugoslaviji i u Evropi. Ta ista Srbija danas predstavlja negativan primer. Neverovatno je mali broj krava – jedva 1,5 na 100 stanovnika, dok je u Evropi oko četiri. Slično je i s brojem krava na hektar poljoprivredne površine – samo 0,3, dok je taj broj u Nemačkoj oko 1,4, a u Holandiji čak 2,5. Govedarstvo je simbol stočarstva i cele poljoprivrede. Treba navesti da goveda koriste kabastu stočnu hranu najnižih vrednosti, a daju mleko i meso kao hranu za ljude. Smanjeno i sve manje stočarstvo u Srbiji ima velike negativne posledice. To je smanjenje broja radnih mesta i u velikoj meri propadanje industrije prerade poljoprivrednih proizvoda. Najteže je svakako to što se iz godine u godinu snižava kvalitet najboljeg poljoprivrednog zemljišta. Za održavanje kvaliteta potrebno je godišnje upotrebiti najmanje 15 tona stajnjaka. To ravničarski deo Srbije već godinama nema, pa je kvalitet zemljišta opao na jedva polovinu.

Na osnovu samo delom iznetih podataka jasno se vidi da govedarstvo kao glavni deo stočarstva zaista predstavlja veliki problem Srbije. Sve državne subvencije za ovu oblast nisu ni blizu dovoljne da bar zaustave pad, a još manje da usmere dalji razvoj na nekadašnje stanje. U tom pogledu Srbija spada u države Evrope koje zaista imaju najbolje uslove upravo za govedarstvo: brdsko-planinsko područje za veću proizvodnju mleka i odgoj teladi, a ravničarski kraj za tov na bazi kvalitetne silaže kukuruza.

Profesionalno usmerena novinarka „Politike” verno prenosi saznanja većeg broja udruženja proizvođača mleka. Ta udruženja najčešće su lokalna i bez uticaja na bilo koga u višem rangu, pre svega na prerađivače mleka, koji su udruženiji i koji formiraju i brane cene svojih proizvoda na tržištu. Srbija nema nijedno dovoljno veliko i snažno udruženje koje bi trebalo i moglo da pregovara s državom o svom položaju i potrebi da se održe. Takva udruženja već odavno su uobičajena u svim onim državama Evrope koje danas služe kao pozitivan primer. Ova udruženja obavezno imaju svoje mlekare, čime se obezbeđuje siguran otkup svih proizvedenih količina, zatim savremenu tehnologiju prerade i siguran plasman na tržištu. To podrazumeva i dovoljno čvrst sporazum za plasman i postizanje najveće moguće tržišne cene.

Kad je reč o odgajivačima goveda i proizvođačima mleka, ima još poneka značajna i nepovoljna stvar za Srbiju. Ogroman je broj odgajivača s prosekom valjda i nižim od četiri ili pet krava. Kod uglednih država Evrope taj prosek je već najmanje 20 ili 30. Spominje se Bavarska kao primer manjih gazdinstava u Nemačkoj. Tamo na skoro duplo veći broj stanovnika ima svega oko 30.000 proizvođača mleka. A Srbiji taj broj je više stotina hiljada. Slično je i s lošim rasnim sastavom, a još gore kad je reč o količini mleka koja se dobija po kravi godišnje.

A kao zaključak da se ponovi – „Politika” je pišući o otkupnoj ceni sirovog mleka u stvari pokrenula mnogo veći broj pojedinačnih složenih problema. Među njima je svakako najveći i s najtežim posledicama – veliko smanjenje kvaliteta zemljišta kao narodnog bogatstva. Upravo bi prava pomoć govedarstvu bila dobro usmerenje za brži povraćaj ukupnog položaja i vrednosti poljoprivrede Srbije. Najvažnija pomoć su prava i zajednička udruženja proizvođača i prerađivača mleka. U tom pogledu možda bi priča o mlekari u Celju u Sloveniji mogla da bude odličan primer čak i za usmerene novinare ugledne „Politike”.

Prof. dr Milan St. Tošić